О значају те институције, њеним резултатима и околностима оснивања говорили су професори др Јанко Рамач и др Ђура Харди и књижевник и публициста Ђура Лаћак, аутор више значајних радова посвећених културној и друштвеној историји Русина између два светска рата. На скупу приређеном у дворцу Еђшег промовисана је и књига др Ђуре Хардија „Русини од присаједињења до Просвете”.
Тог 2. јула далеке 1919. године из 14 места Бачке, Срема и Славоније стигло је 150 Русина у најлепшу новосадску салу – у градски Магистрат, с намером да одржи свој први народни збор, на којем су се делегати договорили да оснују Русинско народно просветно друштво. Чињеница да су Русине у Магистрату дочекали градоначелник и велики жупан Бачке жупаније, јасно говори о томе, како је на то указао професор Харди, колико је држава, пре свега државотворни српски народ, били пријатељски наклоњена Русинима и њиховим скромним захтевима.
– Русини су, наравно, од свог досељавања средином 18. века имали свој идентитет, цркву, језик, културу и неку своју визију, али та визија никад за претходних 200 година није била дефинисана и јавно прокламована до 2. јула 1919, када су се окупили у најлепшој сали градског Магистрата и основали своје прво народно просветно друштво – навео је др Харди. – Тог друштва сада не би било да није било Велике народне скупштине присаједињења 25. новембра 1918. године, којој су се Русини, као релативно мала заједница, одазвали у необично великом броју – то је забележено и у српској историографији. У записнику стоји да их је било 21 из бачких места.
О околностима оснивања Русинског народног просветног друштва др Харди је навео да је та национална мањина крајем 19. века била изложена мађаризацији, процесу од којег многи други нису успели да се отргну. Догађаји у Бачкој и Срему у 1918. и 1919. години, пре свега Велика народна скупштина у Новом Саду, међутим, створили су повољну друштвену и политичку климу за очување националног идентитета. Русински национални препород, ношен на идејним и материјалним крилима Русинског народног просветног друштва, како је то казао др Харди, и посредно Гркокатоличке цркве, манифестовао се на више друштвених поља. На првом месту др Харди наводи његову заслугу за развој модерне русинске књижевности и књижевног језика, који је остварен на кодификованом народном језику.
– У том контексту данас је језик Русина у Војводини признат књижевни језик у светској славистици. У почетку медијум тог покрета била је штампана реч која је излазила као периодично издање Русинског народног просветног друштва и то као годишњак под називом „Руски календар”, штампан од 1921. до 1941. године, и недељник „Руске новини” између 1924. и 1941. године – навео је др Харди. По пописима у југословенској монархији, Русина је 1921. године било 20.382, а 1931. године 27.681. „Руски календар” је имао стандарни тираж од 3.000 примерака, а интересовање за њим, како је то навео професор Рамач, било је тако велико да нису сви ни могли да га набаве. Годишњак се бавио разним темама, додао је Рамач, почев од културе до здравља, али је највише у то време писано о пољопривреди, с обзиром на то да се већина Русина бавила земљорадњом. Чињеница да су русинском становништву преовладали земљорадници, казао је др Рамач, заправо и објашњава због чега су русински прваци углавном били свештеници и учитељи, који су у то време имали највећи степен образовања.
Русинско народно просветно друштво је у потпуности финансирало и ораганизовало издавање русинских уyбеника, које су Русини за своју употребу имали у државним школама. Иако малобројна заједница, Русини су на тај начин искористили наклоњеност државних власти и преко подухвата и формалног заступништва Русинског народног просветног друштва остварили приступ просвети на матерњем језику као своје мањинско национално право у Краљевини Југославији.
По једном званичном извештају послатом у Друштву народа 1931. године, у државним школама на русинском језику било је 18 одељења и 27 учитеља. По другој статистици, састављеној деценију касније, 1940. у народним школама на подручју Дунавске бановине радила су 22 одељење на русинском језику у која је било уписано 1.376 ђака.
Др Рамач је истакао да је Русинско народно просветно друштво постигло видне резултате у културно-уметничком животу Русина готово у свим местима у којима су живели, нарочито у позоришном аматеризму. А како су Народно просветно друштво и његов управни одбор у периоду између два рата обављаи своје дужности говоре и резултати.
– Они су оформили месне одборе у 11 места у којима су постојале гркокатоличке парохије и подстицали музичко-сценску делетност – објашњава Ђура Лаћак. – Уз помоћ донатора и прилога својих чланова, откупили су зграду у којој је било седиште Народног просветног друштва, изградили су зграду у коју су сместили своју штампарију, где су штампана сва његова издања од почетка 1937. до 6. априла 1941. Од 1921. до 1941. године издали су 21 календар, тридесетак публикација, у оквиру којих седам уyбеника за основне школе и девет наслова намењених старијем узрасту, а остало је било верског садржаја. Од 1924. до 1941. излазили су недељни информативни лист „Руске новини”, од 1938. до 1941. часопис за културу „Думка” и часопис за русинску децу „Наша заградка”, у преводу „Наш вртић”.
Е. Марјанов
Пројекат „Толеранција и разноликост удружене у заједнички живот Војводине” реализује „Дневник” уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и верске заједнице.
