За финансијску аутономију Војводине у уставном оквиру

– Драма, коју у вези с финансирањем Покрајине већ извесно време испољава покрајинска администрација, јесте само немушт одговор на криминалне афере, које ће, пре или касније, добити судски епилог.

Због чега закон о финансирању покрајине до данас није усвојен и ко је за то одговоран?



– Прописи о финансирању морају да прате прописе о надлежностима и делокругу рада покрајинских органа. Будући да бирократизовни апарат из Бановине још од 2001. године појединим прописима ствара правну несигурност на пољу надлежности, а што је врхунац имало у трагикомичном Статуту из 2009. године, потпуно је јасно да одговорност лежи у странкама и људима који чак 15 година у континуитету врше покрајинску власт.



Шта очекујете од разговора о новом закону о финансирању?



– Мало тога.



За какав модел финансирања покрајине се залажете као странка?



– Моделирање финансирања Покрајине подразумева да се пре свега окончају сви поступци који се с тим у вези, или у вези с надлежношћу појединих институција, воде код Уставног суда, те да се након тога, у складу с Уставом и утврђеним правним схватањима, пође од основне претпоставке: АП Војводина је аутономна покрајина. Није држава, нити ће то бити. Након потврде те неспорне чињенице, потребно је сасвим једноставно пребројати утврђене надлежности те применити наведена правна схватања. Након тога, све даље је чиста техника опредељивања Уставом гарантоване норме.



Шта је праг испод којег „Трећа Србија” неће ићи у тим преговорима?



– Не постоји минимум нити максимум у утврђивању и имплементацији модела финансирања било којег субјекта јавног права, па тако ни АПВ. Они који се труде да у фискалној прерасподели, која треба да буде заснована на Уставу, и правним ставовима Уставног суда, виде прилику за политизирање, јесу најобичнији аматери.



Да ли је за уређивање питања финансирања потребна и промена Устава Србије или је довољан закон који ће то јасно прописати?



– Потребна је елементарна писменост да би се прочитао члан 184 Устава Републике Србије, а најмање средња школа да би се могао протумачити. Дакле, право на такозвану финансијску аутоно-

мију, како ју је насловио уставописац, јесте већ дефинисано, а мењати Устав да би се прецизирала терминологија, било би неславни српски првенац светске уставне праксе. Суштински, најпрецизнији одговор на сва постављена питања биће дат на наредним покрајинским изборима.



А. Савановић