У редакцију је ушла као гост, а остала као незаменљив колега ИАКО СЛАБОВИДА, НОВИНАРКА МАЛИНА ПАВЛОВИЋ ТВРДИ ДА ЈОЈ ЈЕ ЖИВОТ ВИШЕ ДАО НЕГО УЗЕО

Павловићева је, као слабовида особа, почела да ради у новинској агенцији Танјуг 28. октобра 2024. године и од тада је постала саставни део редакције и њен незамењиви део.

Њен инвалидитет није је спречио да дипломира, да упише мастер студије и започне каријеру новинара у новинској агенцији и телевизији, а особама са инвалидитетом, али и свим другима, поручује да морају да буду храбри, да ризикују и никада не одустану од својих циљева.

"Ја мислим да ја ризикујем сваки дан: када прелазим улицу, када долазим на посао, јер ја морам да запамтим сваки степеник, сваку препреку, о чему неко ко види не размишља", рекла је Павловићева у емисији ТВ Танјуга "Београске знаковести".

Како је рекла, морала је да научи да буде храбра још од детињства, када је из родног града долазила у Београд на контроле и сматра да јој је управо храброст донела успех.

"Мислим да сам тада схватила да у животу човек мора да се бори да би опстао, и то је оно што је некако мени помогло да ја завршим основне студије, надам се да ћу завршити ускоро и мастер студије. Мислим да је то најважније у животу, да човек буде упоран, понекад чак да ризикује, и да не одустаје од својих снова и својих циљева", истакла је Павловићева.

Она сматра да увек може боље и зато се труди да стално ради на себи.

"За успех је важно да особа не стоји у месту. То је оно чега се ја плашим, да не постанем таква особа која више не ради на себи, тако да мислим да је то кључно", сматра Павловићева. 

Онима који мисле да не могу даље, поручује да поставе реалне циљеве, а затим да на путу ка тим циљевима буду упорни, да не одустају и да буду храбри. 

Истиче и да ће се увек сећати 28. октобра 2024. године, када се запослила у Танјугу.

"Тог дана сам мислила да сањам, да је немогуће да сам ја запослена особа, и мислила сам да нећу тако брзо наћи посао након дипломирања, али ето, изгледа да сам имала мало среће. Касније сам схватила заправо да имам много среће јер сам у окружењу где су нормални људи са којима могу да разговарам, од којих могу да учим, и који су увек некако ту да подрже, да дају савет, и слично", истакла је Павловић. 

Указану прилику Павловићева је оберучке пригрлила, а иако почетник, својом марљивошћу, елоквентношћу, скромношћу и колегијалношћу постала је поуздани и вољени колега и сарадник, важан део редакције Танјуга.

Поред тога, Павловићева је на ТВ Танјуг била аутор серијала "Изнад препрека" који се емитовао у првих неколико месеци 2026. и бавио се темом како живе особе са инвалидитетом.

"У тим епизодама били су представљени људи који свима нама могу да буду пример. А такође мислим да сам и ја много тога научила. Мислим да сада имам много више емпатије, јер раније, на пример, нисам размишљала о томе како неко ко користи колица, како живи, како функционише. Нисам размишљала о томе како живи неко ко нема руке. А након те емисије, ја сам о свему томе почела да размишљам. Тако да мислим да сам ја постала можда боља особа", нагласила је Павловићева. 

А све је почело када је у октобру 2024. године за Танјуг дала интервју о томе на који начин се особе са инвалидитетом запошљавају и које су препреке при запошљавању.

"Ја мислим да је то најневероватнија прича. Након тог интервјуа, мене су контактирали људи из Танјуга да ме питају да ли ја желим да радим. Ја нисам могла да верујем, мислила сам да је то сан, али испоставило се да је то моја будућност", присећа се Павловићева.

Додаје да јој много значи солидарност, подршка и разумевање које јој колеге дају од првог дана када је дошла у агенцију до данас.

Поред тога, Танјугови ИТ стручњаци инсталирали су јој говорни програм који јој преноси све оно што пише на екрану, а да не би сметала колегама, користи слушалице.

Истиче да за две године рада није доживела никакву непријатност.

"Ја се овде некако осећам сигурно и мислим да сваки мој радни дан има смисла. Трудим се да нађем смисао у послу, а затим и у ономе што у току дана прочитам. На крају крајева, и у ситницама као што је време проведено у тишини, јер ми прија тишина, шољица кафе у самоћи. То је нешто што мене чини срећном", нагласила је Павловићева. 

Себе сматра срећном особом јер је запослена, завршила је факултет, има људе који су увек уз њу и за које је она ту, а како истиче, срећу треба тражити у малим стварима.

"Живот ми је много више дао него што ми је узео. Живот ми је дао предивну породицу, пре свега. Живот ми је дао пријатеље. Живот ми је дао много људи које сам упознала и због којих сам срећна што сам их упознала, од којих сам много тога научила. Живот ми је дао људе који су увек ту да ме саслушају, са којима могу да причам, са којима могу да идем у позориште, са којима могу да попијем кафу. Мислим да је то смисао живота", закључила је Павловићева. 

Говорећи о проблемима са којима се суочавају слепе и слабовиде особе, Павловићева је као један од највећих навела недостатак литературе са којим се сусретала током студирања.

"Литература није постојала у електронској форми, и то ми је доста отежавало припрему испита, јер нисам могла на време да кренем да читам књиге, јер их нисам имала. Али могу да кажем да је данас доста боља ситуација, иако није прошло много времена од кад сам ја завршила основне студије. Сада скенирају литературу Народна библиотека, Универзитетска библиотека, тако да је, док пишем мастер, много је лакше", навела је Павловићева. 

Она истиче да данашња технологија много помаже особама са инвалидитетом.

"Данас је технологија толико напредовала да ја имам могућност да помоћу апликација имам утисак о некој слици. Мени та апликација опише шта је на слици, а омогућава и да ја поставим неко додатно питање. Такође могу да сликам неки производ, па да прочитам текст на том производу, или да нешто прочитам, неки текст, што раније није било могуће", објашњава она. 

Додаје да живи сама, да сама иде у куповину и обавља све друго.

На питање како зна коју коју новчаницу треба да да касиру, а да не буде преварена, Павловићева одговара да јој се никада није десило да је неко превари што се тиче новца.

"Постоји апликација за скенирање која се зове Cash Reader и која функционише тако што се испред камере постави новчаница, и онда та апликација изговори која је то новчаница", навела је Павловићева.

Што се тиче градског превоза, њега користи помоћу апликације Мувид, на којој проверава где треба да сиђе.

"А што се тиче броја аутобуса, углавном када чекам на станици, питам људе који је број, јер не постоје другачији начини", рекла је Павловићева и додала да би слепим и слабовидим особама много помогло када би аутобуси, када стану на станицу, имали звучни сигнал који обавештава људе на станици о томе који су број.