Бициклом кроз Војводину: Мали Иђош (2) - Бисте и мапе у парку сећају на бурна дешавања из 1849.
Како је између Малог Иђоша и Ловћенца на реконструисаној прузи Нови Сад - Суботица изграђена нова железничка станица, стара станица у Малом Иђошу остала је напуштена.
Импресивна зграда са краја 19. века, као и многе сличне широм Војводине, препуштена је зубу времена. Штета, јер на самој згради уочавам још увек сачуване веома лепе украсе, декоративне елементе, и уз прописну реконструкцију она би могла да буде употребљена у неке друге сврхе.
Стижем у центар места, којим доминира римокатоличка Црква Свете Ане, саграђена још 1788. Црква је дугачка 35 метара, широка 13, торањ је висок 35 метара, док је њена целокупна површина 526 м². Оргуље које и дан-данас функционишу саградио је Иштван Ковач, мајстор из Сегедина. Црква је више пута преуређивана. Последње преуређење већих сразмера датира из 1939. Споредни олтари и проповедаоница су тада смештени на место где и данас стоје.
У малом парку у центру места налази се неколико бисти које сведоче о бурној историји места посебно оној у времима револуционарних превирања 1848/49. Али, кренимо редом. Са именом Мали Иђош први пут се срећемо 1476. На то време у парку у Малом Иђошу подсећа биста угарског краља Матије Хуњадија (1458-1490). Године на споменику означавају његову владавину, пошто је Матија, син Јаноша Хуњадија, рођен 1443.
Турски султан Сулејман Величанствени и његови везири су са својом војском након победе на повратку прошли пределом између Дунава и Тисе. Владавина Турака започиње након пада Будима 1541. Након Мохачке битке и село је опустошено, али се не зна тачно када. Чињеницу о изумирању села потврђује сегедински турски запис за порез 1553. Овом запису претходи Сегедински устанак против Турака из 1552. Након почетничке среће становници Реске беже у Иђош испред турске војске, где их и затиче пописивање за порез. Касније у турским записима о порезу Мали Иђош се помиње у Суботичком пашалуку са 18 кућа пореских обвезника од 1580. до 1582, Велики Иђош са 17 кућа порезника 1580. и са 23 кућа порезника 1590. Забележено је да 1652. Иђошани порез плаћају Ференцу Вешеленију. Године 1655. када се спроводило даривање имања, оба Иђоша прелазе у власништво Адама Вешеленија. Оба села пропадају до краја 17. века. 1703. године обе пусте се још помињу као засеоци из турског доба.
Мађарски генерал рођен у Енглеској, умро у Турској
Једна од бистa у парку посвећена је и Ричарду Гијону, мађарском генералу који је рођен у Енглеској а умро у Турској. Гијон се сматра најзаслужнијим за мађарску победу код Малог Иђоша над Јелачићевим трупама.
Након битке код Малог Иђоша 14. јула 1849, мање од месец дана касније одиграла се 5. августа и крвава битка код Сирига, која је омогућила генералу Хенрику Дембињском да се уз заштиту десет Гијонових батаљона који су се пожртвовано жртвовали повуче у Темишвар. Тамо је 9. августа вођена и изгубљена битка код Темишвара, последња битка у тој кампањи. Гијон је потом успео да побегне у Турску.
У Будимпешти су две улице назване по грофу Гијону. Чемберсова енциклопедија из 1863. наводи да су „непоколебљива храброст и непрестана брига за добробит војника под његовом командом биле главне особине Гијоновог карактера“. У Војном музеју у Истанбулу налази се спомен-биста Ричарда Гијона, заједно са другим мађарским историјским артефактима.
Након Сенћанске битке и одласка Турака из Бачке велики утицај на одлуку о насељавању пуста Мали Иђош и Велики Иђош имао је Антал Котман 1763. У свом извештају о локацијама, обе пусте је обележио као погодне за насељавање. Поновно насељавање је водио Пал Крушпер, задужен за сточарство сточарства у овој области. Убрзо након што је објавио насељавање Малог Иђоша, јавили су се Мађари католици из Бекешсентандраша из жупаније Бекеш који су били вољни да се населе уз одређена права. Мали Иђош је 1769. означен као место за дошљаке. Насељеници су стигли марта исте године. Поводом тога 21. март се од 1994. у Малом Иђошу обележава као дан села.
Најдраматичнији догађај у околини овог места у протеклих 200 година догодио се током Револуције 1848/49. Део аустријске Јужне армије (7.000 људи) под командом генерала Јосипа Јелачића поражен је од мађарских револуционарних снага (30.000 људи, 100 топова) под командом генерала Антала Ветера. Све се ово догодило 14. јула 1849, нешто више од месец дана од како је мађарски гарнизон са Петроварадинске тврђаве бомбардовао Јелачићеве трупе у Новом Саду и том приликом спалио већину кућа у граду.
Идући на север из подручја Каћа у тежњи да се споје са својим главним снагама, претходница Аустријанаца са Јелачићем улази 14. јула пред зору у Мали Иђош. Ту је изненадно нападнута од Мађара. Нешто касније, у свануће, Мађари отварају артиљеријску ватру уз истовремени јуриш шест хусарских ескадрона. Личним напорима Јелачића пометња код Аустријанаца је уклоњена, успостављен је ред и затим извршен напад на мађарске положаје. Нешто касније Аустријанцима долазе вести да додатне мађарске снаге пристижу из правца Сомбора са намером да их опколе. Јелачић доноси одлуку да се повуче према Каћу у току ноћи 14/15. јула.
Била је ово последња победа Мађара у револуционарним гибањима 1848/49.