Одлуком Мађарског краљевског министарства вера и просвете 12. априла 1876. дата је сагласност за отварање Гимназије у Сенти. 1883. градске власти доносе одлуку о подизању нове, једноспратне зграде која је изграђена 1885. на месту где се и данас налази Сенћанска гимназија.
1908. Гимназија је дограђена па је исте године са планом своје нове зграде учествовала на Лондонској изложби, добивши високо признање и диплому са златном медаљом.
Избијањем Првог светског рата прекинут је не само успон већ и нормалан рад гимназије током више година. Њена зграда је преуређена у војну болницу, средства из гимназијских фондова су отишла за ратне зајмове. Завршетком рата и присаједињењем ових крајева Србији и потом новоствореној јужнословенској држави почиње и нова епоха у животу Сенћанске гимназије.
Са избијањем Другог светског рата и окупацијом ситуација се драматично мења. Гимназија у Сенти обнавља рад већ маја 1941. али настава на српском језику је укинута, а српска одељења распуштена. Довољно је сетити се судбине 10 јеврејских ученика гимназије који су трагично завршили у Аушвицу 1944.
Већ 9. октобра 1944, дан након ослобађања Сенте, Народноослободилачки одбор доноси одлуку о обнављању рада гимназије у Сенти, и то на оба језика. У то време наставу је држало 10 професора српске и 11 мађарске националности…
Одлазимо поново до обале Тисе где се налази споменик Сенћанској бици. Скроман првобитни монумент у част овог догађаја израђен је поводом посете Сенти Фрање Јосипа 1895. који је био у граду на војној смотри која се одржавала на обали Тисе, односно на месту догађања сенћанске битке која се одвијала 1697. Не тему те царске посете Туристичка организација Сенте издала је занимљив стрип: „Царска и краљевска посета - Франц Јозеф Први у Сенти” аутора Ласла Бенеша.
Споменик је израђен у чувеној вајарској радионици Јанош Фишер и синови. Његов врх је био окићен до струка оформљеном фигуром витеза са оклопом, мачем и осталим оружјем, а постоље је био топ који је остао ту из битке, постављен је на место догађања битке. Ови елементи су након неколико година нестали са споменика, а 1942. за време мађарске окупације Бачке промењена је изворна спомен плоча и постављена садашња.
Поводом 200. годишњице битке (1897) статуу Еугена Савојског на коњу, израдио је вајар Јожеф Рон. Због продајне цене која је сматрана прескупом није преузета, тако да је ова раскошнна композиција статуе остала у Будимпешти, а постављена је испред тврђаве у Будиму, где и данас стоји. За 300. годишњицу битке 1997, на основу планова архитекте Золтана Валкаија, споменику је додат звоник и елемент налик чамцу.
Везу са Сенћанском битком има и „најмлађа” црква у граду.
Камен темељац Спомен цркве Мала Света Тереза је постављен 11. септембра 1996. године, на Дан града а поводом 300. годишњице јубилеја Сенћанске битке и 100. годишњице смрти Мале Свете Терезе из Лисијеа.
Пројектант је био архитекта Вилмош Тот. Торањ цркве симболизује помен стуб сенћанске битке, а купола која се састоји од 12 делова што симболизује цвеће које ниче из земље. Црква се градила 20 година и свечано је освештана 2017. у присуству Јаноша Адера, председника Републике Мађарске.
Обилазимо и Цркву Светог Антуна у Сенти изграђена је у неоготском стилу између 1909. и 1910. према пројекту Домонкоша Берзенцеиа. Црква је закључана па њену унутрашњост фотографишем кроз кључаоницу…
Ватрогасна касарна у Сенти саграђена је 1904. Као споменик културе, сврстана је у категорију споменика од великог значаја. Широм Војводине видео сам многе ватрогасне домове али овај је без сваке сумње најлепши. Предложио сам пријатељима из Музеја Војводине да ураде изложбу о добровољним ватрогасним друштвима у Војводини која су успела да се сачувају у готово свим местима у којима су постала и представљају редак, виталан облик друштвеног организовања од велких градова до малих села попут Плочице. Очекујемо да ова значајна изложба буде организована 2023.
Већ је пао мрак и ми одлазимо у чувени ресторан „Папули” где ћемо уз рибљи паприкаш уз тесто са сиром и сланиницом - слушати приче Ласла Тарија локалног историчара и хроничара Сенте.
Ласло Тари нам прича како је пре две године поводом Дана града испред Градске куће поставио уличну изложбу која је приказивала електрификацију града пре 125 година, што је био веома значајан корак у развоју Сенте, док је други део посвећен обележавању 50 година од поплаве, коју је изазвала река Тиса, и коју су Сенћани успели да савладају удруженим снагама. „Када је у јуну 1970. Тиса достигла максималан водостај у Мађарској су бране на многим местима попустиле и вода се разлила, тако да смо ми имали среће у тој несрећи, да није било још веће поплаве, па се Тиса повукла, а „Мађар со” је 30. јуна објавио занимљив наслов, помало већ карактеристичан за социјализам: Победили смо Тису!”, прича Тари. Прича нам бројне анегдоте везане за Сенту и њене грађане.
Пре две године у овом граду је у 90. години живота умро Јанош Кубат, пензионисани новинар, бивши главни уредник листа „Мађар со” човек веома колоритне биографије из које ћемо овога пута издвојити њен најзанимљивији део - онај везан за организовање „илегалног” боравка Бобија Фишера у Бањи Кањижа.
Јанош Кубат је рођен 1930. у Сенти, у грађанској породици и иако је још као тинејџер је извештавао за „Мађар со” о спортским догађајима у Сенти није се определио за новинарство. Био је секретар у школи и у локалном предузећу, тренер стоног тениса у Србији и у Грчкој као и заменик градоначелника Сенте.
Пензионисао се ипак из „Мађар соа” 1990. где се вратио као главни уредник у јануару 1991. а следеће године је већ смењен, јер није одговарао захтевима Милошевићеве политике. Међутим, Кубат није мировао.
Некадашњи светски шаховски шампион Боби Фишер одиграо је 1992. чувени реванш са Борисом Спаским на Светом Стефану, што је био догађај пропраћен с великом медијском пажњом. Међутим, чињеница да је после тог меча између Американца и Руса, који је одигран под покровитељством власника „Југоскандика” Јездимира Васиљевића, Фишер током 1992. и 1993. провео неколико месеци у Србији – највише у бањама Јунаковић и Кањижа – тада је била позната само неколицини људи, а иза читаве операције управо је стајао Јанош Кубат.
О томе је за „Политику” недавно говорио др Ференц Агоштон дугогодишњи директор Бање Кањижа (1993-2011): „Дошао сам на место директора после завршетка реванш меча између Фишера и Спаског 1992. на Светом Стефану. Мој пријатељ, новинар „Мађар соа” Јанош Кубат, довео је Фишера у Бању Кањижа. После меча у Црној Гори, Фишер је боравио у Београду, затим у Врњачкој и Бањи Јунаковић, да би почетком 1993. дошао код нас у Кањижу и остао пола године. Фишер је патио од проблема са кичмом и још у Америци је чуо за Бању Кањижа, која је тада већ имала свој веб-сајт. Код нас је дошао да се лечи, одмори и да буде у азилу. За њим је била расписана потерница у Америци, због меча у Југославији којим је прекршио пореска правила и санкције против наше земље. Осим тога, он је, иако Јеврејин, био је изразити антисемита и давао је екстремне изјаве, због чега је имао великих проблема”, испричао је Агоштон: „Поправио је код нас здравље, али ми се чини да се и психички опоравио. По мом мишљењу он је имао озбиљних психичких проблема. За једне је био геније, а за друге лудак. Ја бих га описао као чудака. Живео је на првом спрату, у апартману 219, док су његови телохранитељи и лични секретар боравили у суседним собама. Фишер је тражио да секретар држи одшкринута врата 24 сата дневно, јер је страховао да ће неко да га нападне”, каже др Агоштон. Фишеров боравак био је под најстрожим велом тајне, али новинар немачког „Штерна” некако је дознао и скоро месец дана је спавао у холу, како би направио интервју са њим. Нудио је 150.000 марака за интервју од 10 минута, али Фишер није хтео. Агоштон прича и како су код њега у канцеларију дошли Јанош Кубат, велемајстор Светозар Глигорић и Боби Фишер да му пренесу жеље и прохтеве шаховског шампиона. „Желео је апартман. Понудио сам му апартман 219 и одговарало му је. Тражио је да његови људи буду поред њега стално, и дан и ноћ, како нико не би могао да му приђе. Ангажовао је Србе телохранитеље, врхунске професионалце. Посебан захтев му је био да се ноћу купа у нашем базену и да тада нико не сме да буде присутан. Нисам дозволио да се купа ноћу потпуно сам, већ сам инсистирао да у пратњи буду телохранитељ и спасилац. Не дај боже да се удави или нешто друго да се деси! Преко дана је шаховски краљ најчешће спавао до поподневних часова. Волео је да се шета ноћу, са једним или двојицом телохранитеља”, каже саговорник „Политике” и додаје: „Ишли би усред ноћи до 15 километара удаљеног Хоргоша. Препешачи тако по 30 километара скоро сваке ноћи! Или барем до Новог Кнежевца, на пет километара одавде. Поред тога, по неколико сати плива у базену. Био је атлета, крупан, развијен. Број ципела му је био 48. Тражио је посебну исхрану, највише је волео да једе кашиком: рибљу и парадајз чорбу, али и много воћа и поврћа. Пио је дневно на литре сока од боровнице. Алкохолна пића веома ретко и мало. Организовали смо му да одлази у Сенту, у рибљу чарду. И тамо је тражио да кафана буде празна, само музичари су смели да остану. „Са њим је често у друштву био новинар Кубат, а велемајстор Светозар Глигорић долазио је једном недељно и сатима су играли шах. Фишер је у Кањижи сваки дан вежбао шах. Два или три пута недељно један од његових телохранитеља ишао је у Сегедин и куповао му инострану штампу. Иако је за њим била расписана потерница, наша полиција није му одузела пасош. Бању је напустио крајем лета 1993. и потом је годинама боравио у Мађарској. Био је под заштитом породице Полгар, чувене шахисткиње Јудите са којом се дружио, њене сестре Жуже и њиховог оца који је био утицајан човек”, завршава причу Ференц Агоштон сведок занимљиве историјске епизоде чији је режисер био Јанош Кубат.
После ручка у „Папулију” који се претворио у вечеру, пуни утисака завршавамо посету Сенти, граду чија бурна историја, богата културна баштина и раскошња гастрономска понуда заиста морају да добију много значајније место на туристичкој мапи наше земље и целог региона.
„Сента је варош у Бачкој”, записао је као једну од одредница у свом „Ријечнику” из 1852. године Вук Стефановић Караџић, да би уз то додао народну изреку „Прокопсао (процветао) као Турски цар на Сенти”. Вукова пословица као да је на неки начин одредила како прођу сви који се намераче да одмере спортске снаге са Сенћанима. А како то изгледа најбоље знају они који су укрстили рекет са Ђере Ласлом, нашли у клинчу са браћом Немеш - Виктором и Матом и Кристијаном Фрисом, или су се надметали у базену са Себастианом Сабом. Ту су и рвачи Јожеф Тертеи, освајач сребрне олимпијске медаље у Лос Анђелесу 1984. године и Сабо Палоц Нандор вицешампион света, кајакашка репрезентативка Ева Барта, као и браћа рукометаши Милорад и Марко Кривокапић, а из овог места родом је и фудбалер Немања Николић. У дресу Сенте дебитовао је и бивши селектор Младен Крстајић, а са победничког постоља са обележјима Атлетског клуба Сента не силази петнаестогодишња Адриана Вилагош
Роберт Чобан
