КУЛТУРНА БАШТИНА ВОЈВОДИНЕ: Сента

Пијемо прву јутарњу кафу у канцеларији Рудолфа Цегледија, председника Општине Сента који се на овој функцији налази још од 2012. Слажемо се да су културна баштина Сенте и њени туристички потенцијали далеко испред онога што просечан грађанин Србије зна о њима.
1
Фото: Роберт Чобан

У друштву Корнела Ласковића, младог директора Туристичке организације Сенте упутили смо се у обилазак зграде. Галерија јединственог, укусно израђеног украсног степеништа, украси у ходнику и Свечана сала су изванредни грађевински примери сецесије као и сама зграда. У ходницима су слике са призорима из Сенћанске битке, мотива који ће нас пратити током целог боравка у овом граду...

Импресивна зграда Градске куће у Сенти подигнута је између 1912. и 1914. након што се 16. априла 1911. запалила и изгорела стара а заједно са њом и црква Светог Стефана на централном тргу.

Након економске и стручне процене статике зграде грађевинска комисија је дошла до закључка да је објекат у толикој мери оштећен да обнова није могућа, те је тадашња Скупштина донела одлуку о изградњи нове, савремене градске куће. На конкурс је пристигло 15 пројеката, а прву награду је однео рад Фриђеша Ковача, архитекте из Будимпеште под мотом „20. век”. Након промена на плану које је тражио град, изградња монументалне зграде је започета у касну јесен 1912. Радови су завршени две године касније. Зграда, изграђена у стилу сецесије, гледа на Главни трг и један од главних обележја лица града, уједно представља и најимпозантнију зграду у Сенти.


Потпис царице на дипломи од псеће коже

Један од најзаслужнијих за изучавање историје и просветитељства у Сенти био је Теодор Тоша Брановачки (1834–1919), учитељ, између осталог и славног писца Стевана Сремца. На век од Тошине смрти (2019), његовим сенима на гробљу у Сенти поклонили су се предани завичајни хроничар Петар Терзић и етнограф Градског музеја Агнеш Нађ Абоњи.

Терзић је написао више књига о животу овдашњих знаменитих Срба и њихових установа, а монографију „Теодор Брановачки Сенћанин”, заједно с Агнеш Нађ Абоњи.

Родио се у Сомбору, где је и крштен у Цркви Светог Георгија, основну школу завршио у Сенти, Гимназију у Новом Врбасу, а Учитељску школу у Сомбору. Радио је шест година у Чоки, а потом 31 у Сенти, све до пензије 1894. Мировину је уживао четврт века, поштован од бивших ђака, па и Сремца. Да је у прошлости Сенте Тоша заслужио посебно место овековечено је у књизи „Зборник прилога за историју града” Миливоја Б. Кнежевића из 1935. У делу о вероисповедној школи помиње се Брановачки, као потомак чувене и уважене породице Суботе Брановачког, који је 1751. за војне заслуге добио аристократску титулу од царице Марије Терезије. Стицајем околности, његови потомци морали су накнадно тражити препис племићке дипломе из Дворске канцеларије у Бечу. Наиме, током Буне 1848. она је чувана у бунару, па делимично оштећена. Писана је руком на пасјој кожи, с племићким грбом, потписом царице и висећим печатом.


У холу Градске куће делићи бурне историје овог града - плоче посвећене јунацима Револуције 1848/49. као и Мађарске револуције 1956. Ту је и табла посвећена мировним демонстрацијама 5. новембра 1991. када су се грађани Сенте побунили против принудне мобилизације за време рата у Хрватској...

Корнел нам у Малој сали Градске куће у Сенти показује реплику чувеног дела Франца Ајзенхута „Битка код Сенте“ коју је 1950. насликао тада млади и неафирмисани сликар - Сава Стојков (1925-2014).

-Половином прошлог века општина Сента, где се одиграла битка, сматрајући да треба да има копију слике чији се импозантни оригинал налази у Великој сали Жупаније у Сомбору, расписала је конкурс за израду реплике. Пет тада већ афирмисаних сликара дошло је у Сомбор и започело израду својих верзија слике - цитира Корнел кустоса и публицисту Милана Степановића. Млади Сава Стојков је чуо да уметници пресликавају слику, па их је замолио да му дозволе да гледа како раде и да на свом платну наслика своју верзију слике.

-Они су му дозволили, а Сава је радио уз њих, али и суботом и недељом када других сликара није било у сали. Један од чланова жирија приметио је слику покривену старим платном па је запитао шта је то. Одговорили су му да је то рад младог сликара, који је учио гледајући како они раде. Кад је подигао платно, позвао је остале чланове жирија који су закључили да је ова, недовршена слика младога аутора најбоља реплика Ајзенхутове слике - прича Корнел.

Фото: Роберт Чобан

Додаје да је исте вечери Савина слика украдена и да 25 година нико није знао где је. Тајну је открио један од портира из Жупаније који је пре одласка у пензију потражио Саву и рекао му да сада слободно може да му каже да се слика налазила код једне сомборске сликарке и њеног мужа, тада високог партијског руководиоца.

Сава је сазнао да је сликарка покушала да доврши Савину слику, замазала је бојом и када је видела да не може, оставила је на таван своје куће. Сава, тада већ афирмисани сликар, замолио их је да му је врате, што су они и учинили. Однео је слику у свој атеље не довршивши је, већ је, према савету колега, остави онакву какву је затекао, као „печат времена“...

Чак 204 степеника треба да прођете до врха куле у Градској кући у којој се налази Видиковац посвећен Сенћанској бици. Око степеништа налазе се уски прозори који су од пре две године украшени витражима са ликовима учесника Сенћанске битке - Еугена Савојског, Мустафе Другог, Јована Поповића Текелије...

Фото: Роберт Чобан

У кули сенћанске Градске куће налази се лепо уређен Спомен-видиковац Сенћанске битке. Агота из Туристичке организације нам показује макету која приказује Сенћанску битку (димензја 2х2м, са 2.000 фигура) и велику детаљну историјску топографску карту која је приказана на зиду заједно са именима истакнутих хероја.

Са торња се виде градски парк, четири католичке и једна православна црква, Палата парохије, Ватрогасна касарна, Гимназија и бројне друге зграде и палате у овом граду са огромним туристичким потенцијалом који је протеклих деценија након транзицијске пропасти доброг дела привреде, остао успаван на обали Тисе, далеко од главних токова...

Одмах поред главног улаза у Градску кућу налази се лепо уређена продавница „Рéел Цхоцолате”. Ова фирма је почела са радом у првој половини 2015. као занатска производња чоколаде у Сенти потпомогнута средствима мађарској Фонда Просперитати. Двоје младих Сенћана, Чила и Иштван за само шест година направили су фасцинантни бренд са јако укусним производима. Моје омиљене посластице из њиховог асортимана су - бела чоколада са ариљском малином као и чоколада са сланом карамелом...

Палата парохије на Главном тргу изграђена је између 1907. и 1909. у необарокном и неоренесансном стилу. Архитектура зграде је свечана и карактеристичан је елеменат главног трга. У ову зграду пресељен је део уметничких дела и инвентара сачуван приликом пожара 1911. у којем је изгорела Цркве Св. Стефана.

У истој згради налази се и Градски музеј који је званично основан 1949. Музеј функционише у оквиру Културно-образовног центра „Лајош Турзо” основаног 1977. Стална поставка музеја данас је доста застарела, када смо ми били у свим салама су била погашена светла и сасвим је сигурно да ова институција завређује већу пажњу…

Живот поред Тисе условио је да се једна број становника Сенте бави риболовом док су други превозили људе, стоку и робу скелом преко реке. У Градском музеју изложене су рибарске мреже и остали реквизити као и фотографије, међу њима и једна на којој је Луца Ес Сабо, најчувенија продавачица рибе са почетка 20. века која је поседовала дозволу за продају из 1882. Ту је и фотографија макете нове Цркве Св. Иштвана што је требало да буде изграђена на месту старе која је потпуно изгорела у великом пожару 1911. који је прогутао и стару Градску кућу. Градњу те нове цркве омео је Први светски рат а у Краљевини СХС су нове власти од тог пројекта одустале. Стубови цркве који су већ бити постављени на месту старе, у садашњем Градском парку, 1996. су искориштени приликом градње нове Спомен цркве Мала Света Тереза.

На зидовима у једној од канцеларија музеја угледао сам и фотографију некадашње Велике синагоге у Сенти која је срушена после Другог светског рата.

Истражујући по канцеларијама музеја открио сам да у њима има занимљивијих ствари него у самој поставци. Старе фотографије моста на Тиси, градских улица, старе Градске куће, Светог Тројства које је после 1945. склоњено са Главног трга и размонтирано. Кроз одшкринута врата једне канцеларије угледао сам велику скулптуру мршавог мушкарца у природној величини. Закорачио сам у просторију и затекао жену које ми је без осмеха на лицу одговорила на питање о коме је реч: „Турзо Лајош„, и спустила поглед наставивши да нешто записује без жеље да свакако ретком путнику намернику објасни о коме је реч. Корнел ми је после, када смо на гробљу угледали идентичну скулптуру објаснио да је реч о једном од најзначајнијих житеља Сенте.

Рођен је 19. јула 1915. у Сенти у занатлијској породици. Након смрти оца због проблема са преживљавањем био је приморан да прекине школовање и почне да ради. Поред егзистенцијалних проблема и његова болест поставља препреке у томе да изучи занат. Након више неуспелих покушаја - корачајући очевим и дединим стазама – постаје кројачки шегрт, и тада се рађају његове прве песме. У овом периоду – током његових шегртских година - прикључује се левичарском радничком покрету. Почев од 1932. локални листови објављују његове песимистичке песме, и почев од тог периода континуирано објављује песме и прозу. Поред тога се бави и политичком делатношћу, агитира, држи предавања, шири летке. Од августа 1945. постаје сарадник Мађар Со-а, па ради у делокругу рада уредника у Новом Саду. 1949. објављује своју прву – а за његовог живота и последњу - књигу песама под насловом „Сунчана страна”. Дуго времена је такорећи био сам на сцени дечијих песама и поема за децу. Услед срчане болести умро је 24. априла 1950.

У једном излогу у Сенти још увек стоји плакат који позива статисте „свих животних доба” да се пријаве за потребе снимања серије „Мочвара 2”. Драго ми је да сам повезивањем продукцијске куће „Фајерфлај” и председника Општине Сента бар мало допринео децентрализацији снимања ТВ-серија у земљи. Па ћемо тако након Суботице коју смо гледали у „Кљуну” имати прилике у „Мочвари 2” да видимо Сенту. Нових десет епизода које ће се стилски и визуелно наслањати на прву сезону, гледаоцима ће донети нову причу у којој инспектор Никола Крсмановић (Горан Богдан) истражује низ окрутних убистава, али и истовремено открива тајну властитог порекла. Он добија достојног наследника у лику Атиле Селеша, кога тумачи млади војвођански глумац Роберт Ожвар.

Радња приче је измештена из Новог Београда и одвија се у Сенти, у наизглед идиличном војвођанском месту, на обали реке, где неколико породица живи, влада и одлучује о животу и смрти.

 Роберт Чобан

Бранислав
17.01.2022 • 10:19
,,Закорачио сам у просторију и затекао жену које ми је без осмеха на лицу одговорила на питање о коме је реч: „Турзо Лајош„, и спустила поглед наставивши да нешто записује без жеље да свакако ретком путнику намернику објасни о коме је реч." - слика и прилика и врхунац услужности и љубазности општинске администрације у Сенти.
Sencanin
17.01.2022 • 10:48
Od nekada grada sa 20 hiljada stanovnika i ekonomskim potencijalom, posle 13 godina spali smo na izuzetan kulturni potencijal i broj stanovnika oko 8 hiljada. Senta je grad koji nestaje dok jedino opstinska administracija opstaje.
Senćanka
17.01.2022 • 17:34
Od tolikig teksta, ni jedne reči o znamentim senćanskim Srbima. Sramota
EUR/RSD 117.3909
Најновије вести