Улазимо и дочекује нас љубазна Снежана Давидовић која нам објашњава да поставка „У сусрет музеју” коју видимо представља део колекције будућег музеја који треба да се отвори у досадашњој згради полицијске станице у центру места. Позвали су житеље Куле и околних села да донирају предмете (фотографије, намештај, пољопривредне и занатске алате, плакате, табле са старих радњи...) који могу да буду у поставци музеја.
Води нас преко пут у зграду позоришта у оквиру Културног центра Кула где нас, као да смо најављени а нисмо - срдачно дочекује Каменко Бертић, директор. Одводи нас у позоришну салу у којој је постављена сценографија за представу „Антигона у Њујорку” по тексту Јануша Гловачког. Пун ентузијазма какав се ретко среће у великим градовима - прича о Републичком фестивалу аматерских позоришта које 2. јула почиње у Кули и представиће осам најбољих аматерских представа из позоришта широм Србије. Каменко нам открива како је сцена аматерских позоришта посебно жива у Војводини док је у остатку државе протекле две деценије доста ослабљена. Уз обећање да ћемо доћи на бар једну представу - напуштамо ово двоје дивних ентузијаста и настављамо обилазак Куле.
Оно што одмах пада у очи је да у овом месту, за разлику од Врбаса - Велики бачки канал изгледа онако како би требало да изгледа, широк, чист, са локвањима као на Монеовим сликама.
Мост на каналу је специфичан по томе што пропуштање пловила обавља тако што се констукција моста подиже попут лифта хидрауличним механизмом.
Упоредо са индустријом чији су у највећој мери носиоци били овдашњи Немци и Јевреји, цветао је и културни и верски живот различитих народа у Кули и околним местима.
Док шетамо центром Куле, промичу зграда СУП-а која ће ускоро да постане Градски музеј, модерне скулптуре на отвореном, споменик партизанима, католичка црква, споменик Светом тројству и славном композитору Исидору Бајићу, рођеном у Кули; модернистичке зграде и натписи на четири језика: српском, мађарском, русинском и украјинском.
Улазимо у Српску православну цркву Светог Марка. Богомоља је саграђена 1852. а леп и за барокне православне цркве у Војводини необично светао иконостас је осликао славни Теодор Крачун.
Као и већина Железничких станица у Војводини - и ова у Кули је у прилично запуштеном стању. Постоје четири поласка дневно за Сомбор и четири за Врбас преко којег можете даље за Нови Сад или Суботицу. Пруга Мали Иђош - Бачка Паланка која је некада пролазила кроз Кулу више није у функцији. Радник на станици са јаким мађарским нагласком прича нам како је некад било много више путника а данас се већина људи одлучује за сопствени аутомобилски превоз или линијске таксије.
Док идем у правцу Сивца пролазимо крај велике запуштене виле грађене у, за ове просторе доста неуобичајеном стилу.
Вила данас припада породици Ранков и према речима сина од власника изграђена је 1920. за немачку породицу Гаус према пројекту чувеног мађарског архитекте Ђерђа Денеша. Економска криза 1929. доводи до банкрота власника и власник куће постаје банка од које је касније одкупљује породица Ранков која је ту живела до 1993. Касније је у вили живело неколико избегличких породица а 2013. овде су снимане неке сцене из филма „Непослушни” редитељке Мине Ђукић, рођене Куљанке.
Док се пењемо импозантним дрвеним степеништем на спрат куће - власник нам прича како су је понудили без накнаде Општини Кула да се у њој направи музеј или библиотекта али није било слуха за ту идеју јер је вероватно процена била како би трошкови поправке објекта пробили све расположиве буџете. Власницима смета што у медијима њихову кућу повремено зову и „Уклета вила” јер сматрају да то неће помоћи у њеној продаји или стављању у функцију.
Стижемо у Сивац и пред нама је импозантна православна црква посвећена Преносу моштију Светог оца Николаја, изграђена је на месту старијег храма, 1873. рад браће Шмаус из Апатина и Врбаса као једнобродна грађевина, са полукружном олтарском апсидом на источној страни и плитким певничким просторима. Изграђена током друге половине 19. века, најмлађа је међу црквама монументалних димензија, са раскошним предворјем, класицистичким портиком и три звоника.
Иконостас је упола нижи од висине тријумфалног лука под којим стоји, јер потиче из старије, знатно ниже цркве. На основу стилских особености приписан је Павелу Ђурковићу, нашем познатом класицистичком сликару и датован око 1820.-1821. Позлатарске радове у цркви је извео Теодоровић.
Љубазни свештеник поздравља нас на улазу у цркву и прича о историјату. Открива нам занимљив детаљ са копије иконе чији се оригинал налази у Галерији Матице српске а на којој Богородица држи Исуса који је у - бачкој народној ношњи!
Насељавање Немаца у Сивац почело је 1786. Прво реформатске, а потом, у мањем броју, и римокатоличке вероисповести, који су се 1796. г. издвојили у засебну општину, названу Нови Сивац (ова административна подела села трајаће све до после Другог светског рата). Временом су се немачке породице населиле и у Старом Сивцу, у који је досељен и део мађарских породица. Реформатска немачка црква у Новом Сивцу подигнута је 1811. а у Старом Сивцу је 1868. саграђена и римокатоличка црква Имена Маријиног.
У јесен 1944. део Немаца се повукао са војском док су они који су остали завршили у логорима (већина у Гакову, селу које је цело било претворено у логор). Према последњем попису у Сивцу живи 13 Немаца. Од некадашње шећеране, остале су само рушевине док је Реформатска црква такође у веома лошем стању. На трафо-станици преко пута цркве налазе се плакати посвећени НАТО-бомбардовању Србије. Незванично се чује да ће се и ова црква наћи на листи богомоља чију ће обнову Влада Републике Мађарске да финансира.
Римокатоличка црква у коју одлазе локални Мађари и Хрвати (њих око 600 према последњем попису) је уредно одржавана и у добром је стању. Иначе, Сивац је био посебна општина до 1965. а онда је припојен Кули.
После Сивца пут нас води даље као Малом Стапару где се налази једини од пет млинова изграђених на Великом бачком каналу - који је сачуван. Млин је задржао изглед из 1848. кад је уочи револуционарних превирања пуштен у погон.
Због висинске разлике која износи од 3 до 5 метара, постојали су услови за изградњу мале хидроелектране која је струјом напајала управну зграду, петоспратни млин и погоне за глазирање пиринча који се узгајао на оближњим Косанчић салашима. У то време се од пиринча правио козметички пудер. Малостапарци су волели да се хвале да су њихов пудер, због изузетног квалитета, користиле бечке даме. Млин је радио до 1976. кад је његов последњи закупац престао да меље жито. Млином управљају Воде Војводине и овај објекат вредне индустријске баштине би у наредном периоду требало ставити у функцију туризма јер заједно са преводницом представља прворазредну атракцију.
Сама преводница код Малог Стапара је саграђена 1793. на самом почетку рада на каналу. Преводнице су уједно имале функцију царинарнице и места где се вршило наплаћивање такси и других дажбина за пролаз бродова. Копање канала, изградња преводнице и зграде техничке управе канала, изградња преводнице и зграде техничке управе канала, а мало касније и изградња млина – били су главни услови за повећање броја становника Малог Стапара.
На бродове који су се заустављали у пристаништу вршио се утовар и истовар роба, млин је млео брашно, кафане и продавнице су радиле, становништво Малог Стапара, њих око 1.000 у то време живело је веома активно.
За крај наше посете изузетно занимљивом и културном баштином богатим кулском крају (Руски Крстур и Црвенку остављамо за неку бициклистичку туру овог лета) одлучили смо се да посетимо Винарију Милисављевић у Липару, селу које су 1921. основали солунски добровољци којима је краљ Александар поделио земљу. Село се између два рата звало Соколац да би после 1945. променио име у - Липар.
„Кажем ја мојим људима, ајде да направимо Мис бербе, да буде занимљивије! Питају - шефе, кога да изаберемо? Кажем им - ма најмлађу радницу на берби, да не размишљамо много! Одем до Куле да нешто завршим, враћам се и видим да је Мис бербе жена од 58 година! Па, јесам вам рекао да изаберете најмлађу!?! То је била најмлађа радница, шефе!”, прича власник винарије Стеван Милисављевић о мукама са радном снагом коју имају он и његове колеге протеклих година. Импресивна винарија у Липару, са укусно уређеним рестораном и винским подрумом. „Да си поред Београда, ти би узимао милионе!”, рекао му је један пријатељ из престонице. Пијемо цвајгелт и гледамо дивљег зеца како трчи кроз чокоте.
Роберт Чобан
