Она је због љубави дошла из Кијева у ово мало погранично село, које је од Зрењанина удаљено нешто више од педесет километара. Тамара је пола Рускиња, пола Украјинка.
Мој отац је из Северне Осетије, која припада Русији, а мама је Украјинка. Имала сам само 21 годину када сам дошла у Србију једним послом а, ето, остала сам у њој, јер сам се заљубила у свог супруга Зорана. После упознавања, вратила сам се у Кијев, али љубав је била велика и врло брзо смо се венчали, а ја дошла у Српску Црњу да живим. Имамо двоје одрасле деце – Александра, Сашу, који је професор руског језика, и Марију, Машу, која је завршила музичку академију, свира харфу и сада је на мастеру у Новом Саду и Трсту, прича Тамара Кудакова Баста.
Тамара ради као професорица руског језика у Средњој школи “Ђура Јакшић” у Српској Црњи и Основној школи “Станко Крстин” у Радојеву. Педагошка је саветница, али велики део времена одваја за своју велику љубав, а то је плес.
У Кијеву сам се бавила ритмичком гимнастиком и била сам чак у репрезентацији Украјине као чланица кијевског „Динама“. Пре 16 година сам основала Плесну школу „Идеал“ у Српској Црњи, па је проширила и на Александрово. Од ове године држим часове и у Житишту. Мало је напорно, јер то сад радим суботом, али Житиштани су толико инсистирали да нисам могла да одбијем, каже Тамара.
Она у школи плеса полазнице учи академским играма и изводи се такозвани карактерни плес. Има полазница које школу похађају и по десет година.
Девојчице су јако добре и посвећене, вредно радимо, учимо и постижемо резултате. Пре 12 година оствариле смо учешће на светском првенству у Холивуду. Замислите, из Српске Црње у Холивуд. Нисмо отишли, јер нисмо имали пара, али верујте да су родитељи били спремни да продају земљу, аутомобиле, сви су хтели да иду… Ето, то су наше успомене. Пуно радимо, али се и дружимо. Своје ученице водим и на море, а заједно смо, такмичећи се, пропутовале целу Европу, истиче наша саговорница.
Тамара три до четири пута годишње иде у Кијев.
Кћерка ми је тамо учила харфу и за то време је живела са мојом мајком. Тих година сам ишла четири пута годишње у Кијев. Сада, три пута. Била сам и пре неколико недеља. Волела бих да доведем мајку овде преко зиме. Лепо је тамо, али лепо је и овде. Волим да кажем, најбоље што Србија има јесу људи. У Банату природа баш није нешто посебно, али људи су дивни, сматра Тамара.
Српски језик Тамара говори перфектно.
Учила сам тако што сам читала новине наглас. Упорно сам то радила и, ето, данас га говорим одлично. Сви су ме овде од почетка лепо прихватили, што ми је било важно. Сада ми је овде дом, наглашава она.
А на питање шта је заједничко Србима и Украјинцима, Тамара се смеје и каже:
Сланина. Једе се овде много, исто као и у Украјини. Али, шалу на страну, не разликујемо се много. У Украјини има Срба, има Бабића, Ковачевића, овде има Украјинаца, који су долазили после Октобарске револуције. А добрих људи, као и оних других, и тамо и овде, завршава своју причу Тамара Кудакова Баста.
Жељко Балабан
