Како је за „Дневник” рекао, од звучнијих имена, инструменте његове ручне израде свирају John McLaughlin, затим басиста из састава „Aisan dub foundation”, а и сам је користио свој инструмент у групи „Eyesburn”, у којој је свирао бас.
– Није ми циљ да јурим та звучна имена. Више сам поносан на то што сам направио нешто попут стипендије. Тако младима са територије наше општине који упишу Беркли, Конзерватортијум у Копенхагену и слично направим и поклоним гитаре за срећу и успех, и најдражи су ми ти клинци, који су почели своје музичке кораке уз моје инструменте, а данас су светске звезде. Кина је, у суштини сада најактуелнија по питању поруџбина и баш радим са колегама на једном великом пројекту за њих – прича Далибор.
– Сви детаљи у овом нивоу градње су битни. После толико година рада, имам стриктно своје моделе, а у оквиру њих је у изведби свака уникат. Сваки инструмент осликавам, што даје лични печат уметнику. Време потребно за израду зависи од више фактора, па тако и од тога колико се брзо набаве сви потребни делови за тај процес – прича наш саговорник.
Дрво које се користи за израду купује на велико и оставља да стоји док не достигне одређену чврстину и стабилност, како се не би кривило приликом обраде. Звук зависи од комбинације дрвета, па Далибор највише воли да експериментише на гитари, тражећи најбољи звук. Дуго година рада и труда уложено је у занат, те је до данас истражујући у сопственом аранжману, формирао свој бренд, осмисливши дизајн, модел и свој лого, али и препознатљив звук.
– Бендови долазе код мене да би гитариста испробавао инструменте и пронашао онај који му највише паше. Дешава се да људи пробају различите моделе које имам изложене овде и на крају се сједине са неким од понуђених, те нема потребе да је правим – искрено ће Вучко.
Долазили су, вели, и ликови који не знају ни сами шта хоће, па до краја никада не буду задовољни крајњим производом, те је до данас научио да не прихвата такве изазове. На крају крајева, све је пракса.
Ивана Бакмаз
