СРБИЈА ИМА ЗЕМЉЕ ВИШЕ НЕГО ВЕЋИНА СВЕТА Ево зашто 19 милиона парцела кочи аграр
Србија располаже једним од највреднијих природних ресурса – обрадивим земљиштем. Иако се често истиче као земља са великим пољопривредним потенцијалом, стручњаци упозоравају да се та предност и даље не користи у мери која би могла да донесе снажнији привредни раст, већи извоз и бржи развој села.
Подаци показују да сваки становник Србије „располаже“ са око 52 ара обрадивог земљишта, што земљу сврстава међу државе са далеко повољнијим односом пољопривредних површина и броја становника него што је случај у већем делу света.
Према последњем попису пољопривреде Републичког завода за статистику из 2024. године, у Србији је забележено 4.073.703 хектара расположивог пољопривредног земљишта, док се активно користи 3.257.100 хектара. На тим површинама послује више од пола милиона газдинстава – укупно 508.365, од чега чак 506.323 чине породична газдинства, док су 2.042 правна лица и предузетници. Сточарством се данас бави 313.495 газдинстава и произвођача.
Иза ових бројки крије се и један од највећих проблема домаће пољопривреде – изразита уситњеност поседа. Више од три милиона хектара обрађене земље подељено је на чак 19 милиона парцела, што озбиљно отежава модернизацију производње, примену савремене механизације и повећање продуктивности. Стручњаци зато ову област често описују као највећу фабрику под отвореним небом, али и фабрику чији је производни потенцијал далеко од искоришћеног.
Када се Србија упореди са другим државама, разлика је још уочљивија.
„Док на једног становника Србије долази око 0,52 хектара обрадивог земљишта, светски просек износи свега 0,19 хектара. У Кини на сваког становника долази између осам и десет ари обрадиве земље, у Индији између 12 и 14 ари, док Јапан располаже са свега три ара по становнику. Ни развијене европске земље немају знатно повољнију ситуацију – у Великој Британији и Холандији обрадиве површине по становнику крећу се између осам и 15 ари“, наводи агроаналитичар Бранислав Гулан.
Он даље истиче да, упркос тој значајној предности, домаћи аграр годинама има проблеме који се огледају у паду сточарске производње, недовољном наводњавању, слабијим инвестицијама и спором технолошком развоју. Зато је у току припрема нове Стратегије развоја пољопривреде и руралног развоја Србије за период од 2026. до 2034. године, која би, након усвајања у Влади Србије, требало да постане главни документ за опоравак сектора.
Такође, држава је за аграрни буџет у 2026. години определила око 150 милијарди динара, односно 7,2 одсто укупног буџета Србије. Међутим, део стручне јавности сматра да сама висина издвајања неће бити довољна уколико се средства не усмере на решавање кључних структурних проблема који оптерећују домаћу пољопривреду.
Један од примера како су се мењале вредности пољопривредног земљишта види се кроз податке о продаји државних ораница. Земљиште које је некада продавано по цени између 150 и 200 евра по хектару данас поједини власници процењују и на око 20.000 евра.
Србија своју компаративну предност може претворити у озбиљан развојни потенцијал, али само уз другачији приступ производњи и организацији тржишта.
„Један од првих корака јесте интензивније улагање у одрживу пољопривреду. То подразумева едукацију произвођача о органској производњи, правилној ротацији усева и рационалнијој употреби хемијских средстава, али и ширу примену савремених технологија попут прецизне пољопривреде. Дигитални системи за праћење усева, сателитски надзор и паметна механизација могли би да повећају приносе, а истовремено смање трошкове производње“, сматра Гулан.
Према његовим речина, важну улогу има и развој локалних тржишта.
Директна продаја домаћих производа омогућава произвођачима да остваре већу зараду, док потрошачи добијају свежију робу. Посебан значај имају пијаце, којих у Србији има око 10.000, као и више од 5.000 локалних манифестација посвећених промоцији хране и пића.
„Велики простор постоји и за нова улагања. Пореске олакшице и субвенције могле би да привуку више домаћих и страних инвеститора у пољопривреду. Посебно се издвајају воћарство, које се простире на око 196.000 хектара, затим повртарство и сточарство, као области које имају значајан потенцијал за повећање производње и извоза“, наводи наш саговорник.
Током 2024. године Србија је извезла пољопривредно-прехрамбене производе у вредности од 5,1 милијарду евра, док је увоз износио 3,9 милијарди евра. То значи да је остварен суфицит од око 1,2 милијарде евра, што потврђује да пољопривреда и даље представља једног од најзначајнијих извозника у земљи.
„За дугорочан развој, међутим, није довољно само повећати производњу. Неопходно је очувати природне ресурсе, пре свега воду. Улагања у системе за наводњавање и рационално управљање водним ресурсима сматрају се једним од кључних предуслова за стабилније приносе, нарочито у условима све чешћих суша и климатских промена“, каже Гулан.
Посебна пажња усмерава се и на задружно организовање произвођача. У Србији данас постоји око 5.000 задруга, од којих је приближно 3.000 пољопривредних. Удруживањем произвођачи могу лакше да набаве савремену механизацију, заједнички наступе на тржишту и смање трошкове производње. У свету се процењује да је око три милијарде људи на различите начине повезано са радом задруга, које обезбеђују више од 100 милиона радних места, односно око петину више него мултинационалне компаније.
Додатни простор за развој види се и у повезивању пољопривреде са туризмом. Сеоска домаћинства, вински путеви, етно манифестације и гастрономска понуда могу донети нове приходе руралним срединама и помоћи да села постану привлачнија за живот и улагања.
„Иако Србија располаже значајним природним ресурсима и повољним односом обрадивог земљишта по становнику, бројни показатељи указују да тај потенцијал још није у потпуности искоришћен. Управо зато се од нове стратегије развоја пољопривреде очекује да понуди конкретна решења за модернизацију производње, јачање конкурентности домаћих произвођача и одрживији развој једног од најважнијих сектора српске привреде“, закључује агроаналитичар Бранислав Гулан.
