Добитница стипендије за жене у науци Алена Ступар: "Зелене" технологије обавеза према друштву

Др Але­на Сту­пар са Уни­вер­зи­те­та у Но­вом Са­ду јед­на је од три мла­де на­уч­ни­це ко­ји­ма је кра­јем 2022. уру­че­на пре­сти­жна на­гра­да у окви­ру про­гра­ма Ло­реал-УНЕ­СКО „За же­не у на­у­ци” и сти­пен­ди­ја од 5.000 евра ра­ди ре­а­ли­за­ци­је сво­јих ис­тра­жи­ва­ња, што су за­слу­жи­ле лич­ном по­све­ће­но­шћу, ви­зи­јом и до­стиг­ну­ћи­ма ко­ја до­при­но­се на­прет­ку дру­штва.
1

„На­ма на­уч­ни­ци­ма ни­је увек ла­ко да об­ја­сни­мо дру­ги­ма шта ра­ди­мо јер нас не до­жи­вља­ва­ју као по­себ­ну стру­ку, већ ви­ше као аси­стен­те и про­фе­со­ре на фа­кул­те­ту”, ка­же Але­на Сту­пар за „Днев­ник”. „Наш циљ је да се ба­ви­мо са­мо ис­тра­жи­ва­њем, пра­ти­мо на­уч­не трен­до­ве, ка­ко би­смо би­ли кон­ку­рент­ни, и да има­мо од­ре­ђе­ну са­рад­њу са при­вре­дом. Мој фо­кус је пре­храм­бе­ни сек­тор, а ужа спе­ци­јал­ност екс­трак­ци­ја би­о­ак­тив­них је­ди­ње­ња из раз­ли­чи­тих из­во­ра ко­ри­шће­њем ’зе­ле­них’ рас­тва­ра­ча ра­ди за­шти­те жи­вот­не сре­ди­не и здра­вља, та­ко да то ни­је са­мо тренд већ и оба­ве­за пре­ма дру­штву. У про­јек­ту ко­јим ру­ко­во­дим оп­ти­ми­зу­је­мо про­цес да би­смо до­би­ли што ви­ше би­о­ак­тив­них ком­по­нен­ти. Та­ква је­ди­ње­ња ин­кор­по­ри­ра­ли смо, ре­ци­мо, у раз­гра­дљи­ву ам­ба­ла­жу и на тај на­чин до­би­ли па­ко­ва­ња са ан­ти­ми­кроб­ним де­ло­ва­њем, те та­ко про­ду­жи­ли рок тра­ја­ња пре­храм­бе­ним про­из­во­ди­ма. Гле­да­ли смо да про­из­во­ди обо­га­ће­ног ну­три­тив­ног са­ста­ва бу­ду они ко­је сва­ко­днев­но кон­зу­ми­ра­мо, па смо екс­тракт ко­ји има ан­ти­ок­си­да­тив­на деј­ства до­да­ва­ли без­ал­ко­хол­ним пи­ћи­ма у ви­ду ле­де­них ча­је­ва и те­сте­ни­ни.”

Ка­ко ка­же, на­ци­о­нал­на на­гра­да ко­ју је до­би­ла ви­со­ко­ко­ти­ра­на је и пре­по­зна­та на свет­ском ни­воу и већ по њој се зна да сте до­бар на­уч­ник-ис­тра­жи­вач.

„Што се ти­че нов­ца, сва­ка­ко је до­бар по­че­так јер су пред­ло­зи про­је­ка­та ко­је смо пи­са­ли крат­ки”, об­ја­шња­ва. „То су ис­тра­жи­ва­ња ко­ја су на­ста­вак већ по­сто­је­ћих, или су пре­ли­ми­нар­на, па ће се да­ље ин­кор­по­ри­ра­ти у не­ке ве­ли­ке про­јек­те. Ка­да се ба­ви­те екс­пе­ри­мен­тал­ним на­у­ка­ма и по­треб­не су вам хе­ми­ка­ли­је, раз­ли­чи­ти ре­а­ген­си, стан­дар­ди, он­да сте вр­ло огра­ни­че­ни. Све це­не су оти­шле го­ре, па и це­не по­тро­шног ма­те­ри­ја­ла, ког углав­ном не­ма на до­ма­ћем тр­жи­шту, већ га на­ба­вља­мо из Аме­ри­ке, Не­мач­ке, Ки­не. Увек се де­ша­ва да се про­јек­ти пре­кло­пе или ис­пла­ни­ра­ју та­ко да се ко­ри­сте исте основ­не хе­ми­ка­ли­је, па се не­ка­ко укло­пи­мо у буџет. До­бри су про­јек­ти ко­је до­де­љу­је Фонд за на­у­ку јер мо­же­те да пла­ни­ра­те озбиљ­на ис­тра­жи­ва­ња, а исто та­ко и европ­ски про­јек­ти, ко­ји се до­пу­њу­ју ма­њим.”


Две ме­ђу­на­род­не сти­пен­ди­је

То­ком док­тор­ских сту­ди­ја на Ка­те­дри за би­о­тех­но­ло­ги­ју и фар­ма­це­ут­ско ин­же­њер­ство Тех­но­ло­шког фа­кул­те­та кон­ку­ри­са­ла је за две ме­ђу­на­род­не сти­пен­ди­је и до­би­ла обе. Јед­но вре­ме бо­ра­ви­ла је на Уни­вер­зи­те­ту у Ни­три (Сло­вач­ка), док је пре­ко про­гра­ма Ера­змус Мун­дус про­ве­ла по­ла го­ди­не у Бо­ло­њи (Ита­ли­ја), где је од­ра­ди­ла ве­ћи део док­тор­ске ди­сер­та­ци­је.

„Од­ла­сци у ино­стран­ство су од­лич­на при­ли­ка да се по­ве­же­те са ко­ле­га­ма и ви­ди­те ка­ко дру­ги ко­лек­ти­ви функ­ци­о­ни­шу”, ка­же. „У Хо­лан­ди­ји ми се по­себ­но сви­део кон­цепт ра­да по ти­мо­ви­ма, док се у Бо­ло­њи не гу­би вре­ме на јав­не на­бав­ке, ни­ти се по­ста­вља пи­та­ње шта ко­ли­ко ста­је, већ са­мо са­ста­ви­те ли­сту по­треб­них хе­ми­ка­ли­ја, ко­је стиг­ни за два-три да­на. Љу­ди су ср­дач­ни и чи­не све да се осе­ћам до­бро­до­шло, што сам по­себ­но осе­ти­ла кад сам би­ла у Ли­са­бо­ну да про­ши­рим зна­ње о нај­но­ви­јем де­ло­ва­њу ’зе­ле­них’ рас­тва­ра­ча, па да да­ље пре­но­сим код нас. Ипак, ни­ка­да ме ни­је ву­кла иде­ја да жи­вим у ино­стран­ству. Нај­ви­ше ми се сви­ђа мо­гућ­ност да одем, бу­дем та­мо не­ко­ли­ко ме­се­ци, али да се увек вра­тим по­слу ко­јим сам за­до­вољ­на.”


Ни то­ком сред­ње шко­ле и сту­ди­ја, ни на до­са­да­шњим по­сло­ви­ма, ни­је осе­ћа­ла род­ни јаз или дис­кри­ми­на­ци­ју, мо­жда и за­то што је би­ла у пре­те­жно жен­ском ко­лек­ти­ву.

„На ви­со­ким по­зи­ци­ја­ма има оте­жа­ва­ју­ћих окол­но­сти за же­не, пре све­га јер му­шкар­ци не­ма­ју то­ли­ко по­ро­дич­них оба­ве­за, али то је про­блем у свим за­ни­ма­њи­ма, не са­мо у на­у­ци. Ре­ци­мо, док сам би­ла труд­на, ни­сам сме­ла да ра­дим у ла­бо­ра­то­ри­ји, па сам, ако ра­чу­нам и по­ро­диљ­ско, би­ла у за­о­стат­ку са екс­пе­ри­мен­ти­ма ско­ро две го­ди­не”, до­да­је са­го­вор­ни­ца.

Ка­ко до­да­је, на­да се са­мо да ће бор­ба за рав­но­прав­ност на­уч­ни­ка-ис­тра­жи­ва­ча, ко­ја тра­је го­ди­на­ма, са но­вом ми­ни­стар­ком на­у­ке, тех­но­ло­шког раз­во­ја и ино­ва­ци­ја др Је­ле­ном Бе­го­вић има­ти по­зи­ти­ван ис­ход у ви­ду ре­ка­те­го­ри­за­ци­је.

„Ка­те­го­ри­за­ци­ја ис­тра­жи­ва­ча ра­ђе­на је пре ви­ше од де­сет го­ди­на”, на­по­ми­ње. „Не­ки су у ме­ђу­вре­ме­ну мно­го на­пре­до­ва­ли, а не­ки стаг­ни­ра­ли. Иако сва­ке го­ди­не ша­ље­мо из­ве­шта­је о то­ме шта смо по­сти­гли, то се не од­ра­жа­ва на ка­те­го­ри­за­ци­ју, па се де­ша­ва да ко­ле­ге са истим зва­њем, зна­њем и оби­мом по­сла не­ма­ју исте пла­те. Та раз­ли­ка из­но­си и до 30.000 ди­на­ра, што ме­сеч­но ни­је за­не­мар­љи­во, а ако тра­је го­ди­на­ма, то је озбиљ­на раз­ли­ка. Ја ра­дим се­дам го­ди­на на Ин­сти­ту­ту за пре­храм­бе­не тех­но­ло­ги­је, про­шло је три го­ди­не от­ка­ко сам док­то­ри­ра­ла и ни­шта се ни­је про­ме­ни­ло. То што сам до­би­ла Ло­ре­а­ло­ву сти­пен­ди­ју и на­гра­ду При­вред­не ко­мо­ре Ср­би­је за нај­бо­љу док­тор­ску ди­сер­та­ци­ју зна­чи да од­ре­ђе­не ин­сти­ту­ци­је пре­по­зна­ју мој труд, али не и ми­ни­стар­тво. То је, на­рав­но, про­блем ис­тра­жи­ва­ча уоп­ште, а не са­мо мој.”

С. Ми­ла­чић

EUR/RSD 117.0791
Најновије вести