„Нама научницима није увек лако да објаснимо другима шта радимо јер нас не доживљавају као посебну струку, већ више као асистенте и професоре на факултету”, каже Алена Ступар за „Дневник”. „Наш циљ је да се бавимо само истраживањем, пратимо научне трендове, како бисмо били конкурентни, и да имамо одређену сарадњу са привредом. Мој фокус је прехрамбени сектор, а ужа специјалност екстракција биоактивних једињења из различитих извора коришћењем ’зелених’ растварача ради заштите животне средине и здравља, тако да то није само тренд већ и обавеза према друштву. У пројекту којим руководим оптимизујемо процес да бисмо добили што више биоактивних компоненти. Таква једињења инкорпорирали смо, рецимо, у разградљиву амбалажу и на тај начин добили паковања са антимикробним деловањем, те тако продужили рок трајања прехрамбеним производима. Гледали смо да производи обогаћеног нутритивног састава буду они које свакодневно конзумирамо, па смо екстракт који има антиоксидативна дејства додавали безалкохолним пићима у виду ледених чајева и тестенини.”
Како каже, национална награда коју је добила висококотирана је и препозната на светском нивоу и већ по њој се зна да сте добар научник-истраживач.
„Што се тиче новца, свакако је добар почетак јер су предлози пројеката које смо писали кратки”, објашњава. „То су истраживања која су наставак већ постојећих, или су прелиминарна, па ће се даље инкорпорирати у неке велике пројекте. Када се бавите експерименталним наукама и потребне су вам хемикалије, различити реагенси, стандарди, онда сте врло ограничени. Све цене су отишле горе, па и цене потрошног материјала, ког углавном нема на домаћем тржишту, већ га набављамо из Америке, Немачке, Кине. Увек се дешава да се пројекти преклопе или испланирају тако да се користе исте основне хемикалије, па се некако уклопимо у буџет. Добри су пројекти које додељује Фонд за науку јер можете да планирате озбиљна истраживања, а исто тако и европски пројекти, који се допуњују мањим.”
Током докторских студија на Катедри за биотехнологију и фармацеутско инжењерство Технолошког факултета конкурисала је за две међународне стипендије и добила обе. Једно време боравила је на Универзитету у Нитри (Словачка), док је преко програма Еразмус Мундус провела пола године у Болоњи (Италија), где је одрадила већи део докторске дисертације.
„Одласци у иностранство су одлична прилика да се повежете са колегама и видите како други колективи функционишу”, каже. „У Холандији ми се посебно свидео концепт рада по тимовима, док се у Болоњи не губи време на јавне набавке, нити се поставља питање шта колико стаје, већ само саставите листу потребних хемикалија, које стигни за два-три дана. Људи су срдачни и чине све да се осећам добродошло, што сам посебно осетила кад сам била у Лисабону да проширим знање о најновијем деловању ’зелених’ растварача, па да даље преносим код нас. Ипак, никада ме није вукла идеја да живим у иностранству. Највише ми се свиђа могућност да одем, будем тамо неколико месеци, али да се увек вратим послу којим сам задовољна.”
Ни током средње школе и студија, ни на досадашњим пословима, није осећала родни јаз или дискриминацију, можда и зато што је била у претежно женском колективу.
„На високим позицијама има отежавајућих околности за жене, пре свега јер мушкарци немају толико породичних обавеза, али то је проблем у свим занимањима, не само у науци. Рецимо, док сам била трудна, нисам смела да радим у лабораторији, па сам, ако рачунам и породиљско, била у заостатку са експериментима скоро две године”, додаје саговорница.
Како додаје, нада се само да ће борба за равноправност научника-истраживача, која траје годинама, са новом министарком науке, технолошког развоја и иновација др Јеленом Беговић имати позитиван исход у виду рекатегоризације.
„Категоризација истраживача рађена је пре више од десет година”, напомиње. „Неки су у међувремену много напредовали, а неки стагнирали. Иако сваке године шаљемо извештаје о томе шта смо постигли, то се не одражава на категоризацију, па се дешава да колеге са истим звањем, знањем и обимом посла немају исте плате. Та разлика износи и до 30.000 динара, што месечно није занемарљиво, а ако траје годинама, то је озбиљна разлика. Ја радим седам година на Институту за прехрамбене технологије, прошло је три године откако сам докторирала и ништа се није променило. То што сам добила Лореалову стипендију и награду Привредне коморе Србије за најбољу докторску дисертацију значи да одређене институције препознају мој труд, али не и министартво. То је, наравно, проблем истраживача уопште, а не само мој.”
С. Милачић
