ПРОЈЕКАТ ГРУПЕ МАРКЕР СКРЕНУО ПАЖЊУ НА СТВАРАЛАШТВО ЕВГЕНИЈА KНЕЖЕВИЋА Овековечио Карловце на око 400 дела, а заборављен

За некога ко се није бавио сликарством као позивом већ био ликовни педагог позамашан број. Тај човек који је у Сремске Карловце дошао послом 1939. године, ту засновао породицу и одлучио да му на Чератском гробљу буде вечно почивалиште био је окосница пројекта неформалне групе „Маркер” у Сремским Карловцима под називом „Трагом Евгенија Kнежевића” протеклих месеци током којих су одржани уметничка колонија, ликовне радионице за децу и омладину, округли столови и изложба слика насталих као продукт за то време.

- Група „Маркер” покренула је уметничку колонију у оквиру које се експериментисало са различитим приборима и материјалима и у којој нису учествовали само ликовни уметници него и књижевници и музичари у намери да је развијамо у духу синергије. Осмишљена је тако да афирмише заборављене уметнике попут карловачког сликара Евгенија Кнежевића (1901-1983), који је и сам био ликовни педагог и популаризовао савремену уметност међу децом, омладином и широм публиком. Жеља нам је да ово постане традиционална манифестација која ће се одржавати једном годишње у Сремским Карловцима и већ размишљамо којој би то личности из света уметности, а коју је прекрио вео заборава, могли посветити пажњу - каже члан групе „Маркер“ ликовни уметник др Угљеша Цолић. 

Евгеније Кнежевић био је тема једног од два округла стола током пројекта на ком је о њему говорио колекционар Станко Певац, који је за њега, између остлаог рекао да је живео  више учитељским него сликарским начином живота, али да је иако ван академских ликовних кругова, пратио савремене уметничке трендове, експериментисао техникама и материјалима и био отворен према савременом ликовном изразом, али је одувек био веран темама на својим делима.

- На основу слика које сам успео да прикупим и погледам, примећујем три фазе у стваралаштву Евгенија Кнежевића - каже Певац. - Његови рани радови, који су настали у родном Башаиду, припадају реализму са изразитим осећајем и трудом за детаље и помало нагињу ка нечем што ће се „инспирисано импресионизимом” изродити у наивно сликарство. Друга фаза је непосредно после Другог светског рата када је дошао у Сремске Карловце, очигледно фасциниран архитектуром, чувеним сокацима и чесмама, и самом традицијом. Опет његов реалистични осећај за детаљ и прецизност у ликовном изразу, са пуно труда и љубави… Мотиви су јавне површине у Сремским Карловцима, тргови и познате грађевине, од којих је свакако његово радно место, Карловачка гимназија, имала посебан третман и по величини формата и значају.

Трећа фаза Кнежевићевог сликарства, на коју је, по Певчевом мишљењу, одлучујуће утицао његов колега и пријатељ Милан Коњовић у својим честим посетама Сремских Карловаца, настала је последњих деценија његовог живота. Тада се већ у потпуности окренуо експресионизму, али више у техници и колориту, него у мотивима, задржавајући препознатљивост Сремских Карловаца, Фрушке горе и Дунава, и не улазећи у апстрактне теме.

Кажу да је Гена Кнежевић живео мирним, строгим и повученим животом и да је по сећању једног од његових ретких живих ученика Бошка Брзића, био готово неприметан. За време Другог светског рата, од априла до августа 1941, био је у војном заробљеничком логору у немачком Варбургу. Сликао је свуда по Карловцима, али је највише волео испред своје куће у Улици патријарха Рајачића да то ради и испред Гимназије.

Имао је више самосталних и колективних изложби у Сремским Карловцима и Ликовном салону Дома ЈНА 1977. године у Новом Саду. Више је волео веће формате, али и минијатуре му нису биле стране.

Завршавајући излагање на том округлом столу у Генину част, Станко Певац није могао да не каже како се Карловчани више не сећају Гене који је пренео на сликарско платно већи део улица и грађевина вароши. 

- Како се зове то када се једна, свакако напредна средина као што су Сремски Карловци, или Нови Сад, односи према свом наслеђу и људима који су је учинили тако напредном, културном и препознатљивом, као што је Евгеније Гена Кнежевић. Није то само заборав, ту је и потцењивање, охола небрига и недостак оне барем куртоазне захвалности у виду неке сталне поставке барем или улице која би носила његово име. Какву то поруку шаље онима који неће запамтити, али ће сутра газити и наше дело - упитао је Певац. 

Остаје нада да Станко Певац ипак неће бити у праву када тврди и да је округли сто само изузетак који потврђује правило.