Све је почело оном сад већ помало наивном конверзацијом на улици, када на питање „како си“, друга страна одговори с „добро сам“. У то мало речи упаковано је невиђено пуно фолирања; нити је оног што је питао занимало како сте, нити сте ви искрено одговорили. Овај је дијалог ономад био замишљан као „формат“ у којем је требало да се крећу људи који се слабије или једва познају. Потом нам се негде успут осладило да речи трошимо као да су потпуно небитне и безначајне, те смо и с пријатељима почели да „не говоримо истину“. Бар не до краја. И, проблем решен – „сити“ се испричамо, а да притом нити неког нервирамо зато што нам је заиста добро, нити га доводимо у непријатну ситуацију да се осећа као да би требало некако да нам помогне. Милина...
А када смо се успешно направили прве кораке у причању ни о чему, могли смо (сад већ и прилично набилдованог самоупоздања за постизање ничега ни у чему) да наставимо да трошимо речи, то јест, оно што би оне требало да значе. Другим речима, да трошимо смисао. Испоставило се врло успешно, јер не само да смо офуцали све типове необавезне конверзације, већ смо и оно што је не тако давно имало неки смисао успели да обеслислимо. Зато и не чуди да је мало ко данас спреман да с пажњом нешто саслуша, прочита... Да мало „остане“ с неком изјавом, коментаром. Залудан посао кад сви (нафиловани гомилом непотребних и нефилтрираних информација) све знају и кад је свима све јасно. Нема се данас времена за тамо неке анализе садржаја! Мало помало, па све брже - ето нас на корак од праисторијског доба како скроз битни комуницирамо скоро па искључиво сликом. На Фејсбук и Инстаграм сликовницама се сјатило све „утицајно“ што би нешто невиђено важно да нам саопшти. Ту су простор за деловање пронашли сви они с визијом&мисијом; прави људи на правом месту и у правом тренутку. И да, упаковани у одговарајући стајлинг. Јер, „костим“ је један (неретко и једини) „аргумент“ савремене комуникације. Нема више ни како си, ни добар дан; само се „одмеримо“ и све речено. Идеологије, уверења и ставови тако згодно упаковани у брендове. Пожељно скупе, јер сви (и то је једно од друштвених „померања“) воле да изгледају скупо; што богатије и раскошније од реалног стања на терену, то јест, од онога како и у каквим условима заиста живе. Јер, богато је данас за оне који настоје да живе „у складу с временом/up to date, синоним не само за успешно, већ и за паметно, мудро, одважно, оригинално... Фина и танана линија субкултурних/идеолошких подела безмало да се своди на то да ли се неко „одважно“ одлучио да назив бренда носи на видном месту, онако да бљешти и говори све језике, или скривеног и видљивог само правим „зналцима“.
У ову другу групу спадају, рецимо, хипстери. За њих је већина, претпостављам, чула. То је, да подсетимо, млад (и онај који се тако осећа) свет који верује да су уредна брада, неки добар винтаге комад гардеробе, класична бела мајица и наочаре (пожељно с fake диоптријом) више него довољни аргументи за њихову посебност. Још ако накриве шеширић... Један зналачки одрађен стајлинг и једно модно кулирање којег се нико пре њих није сетио. И тако, јединствено и другачије костимирани, хипстери одважно ходају светом стално у потрази с неким новим укусом, мирисом, неком новом робном марком... Сензацијом коју је могуће неко пре њих и открио, али ће је зато они победнички први сликати и поделити на својим профилима, стратешки распоређеним по свим могућим друштвеним мрежама. Све дискретно, слатко и пуно нежних емоција као, рецимо, у реклами за „колу зеро“ и пожељно с неком животном мудролијом. Рецимо, уредно подшишани по последњој моди, обучени у супер квалитетне крпице и загледани у пучину неког далеког мора, поручују како срећу чине мале ствари...
За разлику од њих, хајпери (група „истомишљеника“ новијег датума, за коју неки и кажу да је „рођена“ у браку хипстера и репера Кање Веста) не воле ништа да крију. А не, њима је пуно драже да се и из авиона види кад је нешто скупо плаћено. Нема ту дубоких мисли и животних порука, само најновији модел брендираних патика, превелик дукс, преко њега још већа јакна (пожељно неког само њима познатог „шик“ бренда), качкетић на глави и, наравно, злато. Баш онако пуно златног накита... Све је транспарентно и јасно: смисао живота је да се прате трендови и да се онима који за бренд живе други диве због тога. Другим речима, да их следе. Идеја је, дакле, да они који и сами изгледају као покретна реклама добију подршку ових који би све што имају мењали за пола дана билборд живота. Има логике.
Мени (лаику) пођеднако је логичан и закључак да се ове две дружине баш и не разликују превише. Имиy јесте другачији – хипстерима су дражи брендови које нико осим њих није „провалио“, док хајпери бирају мејнстрим и лого бренда као потврду да нису (далеко било) залутали, то јест, да је све у најбољем реду - али је смисао живота исти: праћење трендова и свега популарног – костим као такав и слика као комплет садржај. Излог као комплет шоу; ништа иза...
Осим за оне који ће на све то једноставно да баце „хејт“ и да не троше време на сликовнице. За оне који желе да верују да и оно „како си“ с почетка приче ипак може нешто да промени. Под само једним условом: да се крпицама и осталим шаренилом забашурен и сакривен садржај врати. Да се поново, када некога драгог и блиског сретнемо, искрено заинтересујемо за то како тај неко живи; да ли је добро или га можда мучи неки проблем; можда га нешто боли... Да га саслушамо, али стварно и без оног „шта је заправо хтео да каже“. У преводу, да вратимо смисао макар том једном, неки ће рећи неважном, питању. Није баш да ћемо се аутоматски извући и спасити од овог бесмисла потрошених и истрошених фраза и поза у ком се вртимо вијајући властити реп, али је неки почетак. И то прилично добар, ако мене питате...
Јасна Будимировић
