Европска комисија је, наиме, након низа састанака дошла до закључка да ове миграције казаљки напред-назад, колико год да се ономад у тај подухват веровало и полагало наде, нису дале очекиване резултате. Тако смо се (по ко зна који пут) након „једног у низу“ експеримената и покушаја да нешто унапредимо, изгледа вратили на старо.
Тешко би било и сетити се свих тих реформи, мењања и побољшања; од здравства, преко школства, па до државне управе... Оно што им је, говори искуство, заједничко јесте баш тај рикверц. Дакле, враћање на систем који (без поправки и нових делова) „ради посао“ за који је осмишљен. Но, да се још на тренутак вратим на часовнике. Сад кад је изгледа одлучено да више нећемо подешавати часовнике двапут годишње - испоставило се да ми/конзументи реформе баш и не подносимо најбоље ове корекције - остаје и једно питање техничке природе: које ће време „преживети“ – летње, односно, „указно“ или зимско, то јест, „природно“?
Струка каже да оба (а и то је најчешће случај) имају својих предности и мана; једни би радије да зима траје читаву годину, док је другима летња математика више у складу с расположењем, навикама и потребама. Ако се одлучимо за летњи рачун, 1. јула би свитало у пет ујутро и обданица би трајала до 20.30, док би „зимска“ обданица трајала од четири ујутро до 19.30 часова. У преводу, ако се не будите пре осам, преспаваћете три, односно, четири сата дневног светла.
Претпостављам да је, с обзиром на тренутни „нерешен“ резултат, најбоље да и по овом питању уведемо експертску арбитражу, то јест да одлуку препустимо неком трећем, наравно тотал „независном“, телу, које ће објективно (ни по бабу, ни по стричевима) да пресече. Јер, осим зимског и летњег модела, у најави је и нешто као комбинација, односно, покушај да се извуче максимум из оба света. Да се остане на зимском рачуну, уз пребацивање радног времена на летњи режим, то јест, померање на сат времена раније. А одлуку о томе да се на посао иде од осам (уместо од 9) сати, како је до сада била уобичајна пракса, сложићете се, јесте нешто о чему само први међу једнакима могу најбоље и, уз сагледавање једне шире слике, да преломе.
Не сумњајући у њихову стручност, верујем да ће се прича завршити баш како треба и да ће, ако нико други, оно глобални капитал бити више него задовољан исходом. У међувремену, нешто се мислим, могло би се кренути с неком новом реформом; побољшањем које ће нам, по ко зна који пут, „поправити квалитет живљења“. Ево, рецимо, могло би мало да се „прошета“ и по календару. Не сећам се да је неко у скорије време нешто предузимао на ту тему, а простора је – 12 месеци & 365 дана – више него довољно. Ево, на пример, ја баш не подносим најбоље новембар. То „ни јесен, ни зима“ стање не волим да видим ни на фотографији. Знате оне црно-беле слике голих грана и пустих клупа; пејсажа на којима се никада ништа ни за милиметар не помери. Стоји тако и дрема. То би била моја прва (ако не и једина) асоцијација на 11. месец у години.
С друге стране, јул баш волим. Диван месец, који (неопростиве ли грешке) траје свега 31 дан. Ако мене питате, има ту простора за „пребацивања“ из новембра. Одвадити бар једно десетак сивих и досадних дана и пребацити их у сунчани и раздрагани јул звучи као сасвим солидна идеја, од које би сви могли да имају користи. Топло време, мањи апетит – нема, дакле, проблема с вишком килограма. Лето је захвално и за „терање“ моде; за мало пара се може изгледати онако баш топ, а није лоше ни имати више времена за лешкарење на сунцу. Па, сви знамо колико је за наш организам користан Д витамин. Притом је, наравно, увек боље (а и јефтиније) уносити га природним путем.
Фебруар би могао онако да се „распрши“; мало да се дода у мај, пар дана да се „појача“ септембар, можда нешто да остане и за август... А када је о „не волем јануар“ месецу реч, нисам паметна шта би се и како ту могло поправити. Можда најбоље да га једноставно укинемо. Лепо дочекамо Нову годину, одмах пређемо на Дан заљубљених/Светог Трифуна, а онда (пошто смо фебруар претходно „распршили“) на миру се бацимо на прославу Осмог марта. Скоро па да уз само један трокорак (с евентуално краћим првомајским предахом) можемо да доскочимо у јул.
У склопу могућих реформи календара, постоји и могућност враћања на „оријентацијске дане“ – календаре, ноне и иде, затим на Ромулову годину која је имала свега 10 месеци, односно, 304 дана или можда рачунање времена по ерама. Ера распродаја у овом или оном тржном центру, ера нових колекција, нових модела мобилних уређаја, патика... Простора за унапређење колико хоћеш. Или, можда, баш и не. Можда да, ипак, ништа не дирамо и не поправљамо; можда да када нас и нападне жеља за новим и другачијим, претходно седнемо, урадимо нешто паметно. Рецимо, погледамо неки добар филм, слушамо неку сјајну музику, читамо неку феноменалну књигу. Да мудро и искусно оставимо све овако како јесте; старо, поцепано и подерано. Али и даље у „возном“ стању...
Јер, што би рекао један мој колега, у питању је чиста механика; док ради, не мењај и не поправљај.
Јасна Будимировић
