Знате оно стање које највише подсећа на буђење из дубоког сна; нисте баш сигурни ни где сте, ни како сте - за бога милога! - ту уопште доспели? Нешто све као личи, ви сте ту наравно, ту су и неки људи, нека бука, неки разговори и приче. Али, ништа није онако како сте замишљали, ништа од оног на чему сте (бар сте у то веровали) радили...
И, ето нас - свако с том неком својом мукицом од вишка реалности која уме да баш онако непријатно заболи на мирис, на звук, на укус неке одређене хране... Понекад нас из оклопа који смо временом морали да направимо „извуче“ и разговор; подсећање на неко друго време и неке друге нас. Неке упаковане и склоњене „на сигурно“ нас.
Слушам, рецимо, пре неки дан једну своју пријатељицу, за коју би многи онако „од ока“ закључили како живи баш како је одувек прижељкивала. Да јој се, како се то обично каже, баш посрећило у животу – увек насмејана има добар посао, често се „почасти“ неким занимљивим путовањем, око ње је увек неки фин и занимљив свет, увек дотерана, шармантна... Све како треба. Кад оно, један разговор и потпуно нова и неочекивана ситуација. Седело нас је мало више, свако је ту имао шта да дода и да пита, а онда смо у неком тренутку кренули с „прелиставањем“ заједничких познаника и пријатеља. Не у смислу да их оговарамо, већ чисто да „апдејтујемо“ ситуацију на терену. Да ли их здравље служи, где раде и како се држе. Ишло се онако „рандом“, то јест, насумице, без журбе и трке. Па читаво вече смо имали пред собом за „чекинг“... До тоталног обрта је дошло у тренутку када је у локал ушао бивши фрајер наше „супер срећне“ јунакиње; ођедном се уозбиљила и некако одлутала. Више дефинитивно до краја вечери није била с нама. Успела је у једном тренутку (како то пристојност налаже) чак и да се јави и размени пар „како си, добро сам“ реченица с бившом љубави, да би се одмах затим вратила у своју љуштуру, у тај неки само њој познат свет. И тако до краја вечери. Стигла сам кући потпуно сигурна да ће ме позвати. Знала је да знам; да сам све што се није догодило „видела“, баш као што сам и „чула“ све што се те вечери није изговорило...
Била је то баш онако „права“, већа од највеће љубави, почела је чак и без оног „здраво, ја сам“ телефонски разговор моја пријатељица. Све је било магично као у причи, ишло у добром правцу и изгледало као да ће трајати заувек. Међутим, није. Да не дужим, њихова „лове сторy“ је, нажалост, имала рок трајања. Када је истекао, истекла је и њихова љубавна прича. Она је након тога дуже време била сама, а он – па он је релативно брзо отворио ново поглавље. Наставио је да живи и отишао у неки паралелни универзум, прича пријатељица. Нису се виђали, знала је онако отприлике шта му се дешава у животу и то је била та нека мера коју је могла да свари. Баш да га види срећног и заљубљеног с неком другом на „њеном“ месту, за моју је пријатељицу и сада (десетак година касније) било превише. И није ту реч о некој љубомори, ништа од оног „која је боља риба“. Не, мало је сложенија „комбинаторика“ и у најкраћем се ради о томе да та нека „друга“ заправо живи живот моје пријатељице. Бар га је она тако замишљала. Све је ту, сви елеманти радње, одговарају и костим, и сценографија, само је лик главне јунакиње (као неком грешком) замењен... У њеној глави, наравно.
На терену, то јест, у реалности – све је баш како треба; све је на свом месту и сви у одговарајућој подели. И то је, своје место у том новом поретку и свој живот у тој новој подели, сад моја пријатељица морала да прихвати. Другим речима, да коначно и на ову тему одрасте и да види шта даље. Идеја свих тих наших буђења и отрежњења и јесте та – да прихватимо то неко своје место које нисмо планирали и нисмо му се надали и да видимо како да у датим околностима извучемо максимум... Можда баш и није најбоље све испало, али други живот немамо. Бар за сада на ту тему ништа спектакуларно није смишљено...
У међувремену сам, како то обично и бива, од њене стигла до своје епизоде; до свог парчета „стварног живота“ и стања ствари. Наравно, није испало како сам се надала, ни налик ономе о чему сам ономад маштала. Све се бар десет пута окренуло наглавачке, испретумбало и потом треснуло свом снагом; ротирало се и вртело у свим правцима. И – ето ме ту где сам. Не мислим да су такве ствари питање среће (има мало и тога, али занемарљиво у односу на неке друге факторе). Исто тако, слажем се и с „Мистер Ларенсом“/Т.Е. Лоренсом (Лоренс од Арабије, 1962), да „ништа није записано“. И шта онда преостаје, питам се. Па, чини се карактер, за који сам све сигурнија да је главни кројач наших живота. Како он скроји, тако ћемо се и провести.
Или, како је то фино срочио песник Вилијам Блејк: „Some are Born to sweet delight, Some are Born to Endless Night“.
Јасна Будимировић
