За оне из прошлог века с нешто слабијим памћењем, као и за миленијалце рођене „тамо негде после 2000.“, подсећање да Мел Гибсон у овом акционом трилеру сјајно глуми човека оданог својој идеји и својим принципима; који, гле чуда, живи оно што говори и који је због својих избора и поступака спреман и да - како то из данашње перспективе болно звучи! - сноси пуну одговорност. Вози такси по њујошким улицама, спава с „жохарима“ у једном од распалих складишта Велике јабуке и – сакупља информације, као потврду за своје тврдње и веровања.
Дијагноза – човек опседнут теоријама завере. Међутим, преокрет у причи настаје оног тренутка када се испостави да је тај „луди теоретичар завере“ Флечер, ипак, све време био у праву. Борба може да почне, а као саборкиња му се придружује Она - Елис Сатон/Џулија Робертс, односно, жена његовог живота. Или, да цитирам Флечера, његова „Џеронимо“...
Крај, наравно, филмски. Побеђује човек од интегритета, коме су принципи и уверења важнији од, да простите, гузе. Побеђује неко ко ће радије да „клошари“ и да се (неки би рекли наивно идеалистички) до краја живота храни из конзерви, него што ће се одрећи вредности у које верује. Јер, по њему, бити нормалан – пити кока-колу и јести хамбургер – значи бити у завери против самога себе. Наш јунак/победник, одбијајући с гнушањем сва та „права“ потрошача и правила тржишне „утакмице“, једноставно не пристаје да „окачи“ цену на своје принципе и своје изборе... Мука, борба, одрицање и за крај – Yеронимо! Победа „нефлексибилног, крутог и ригидног“ Флечера и, онако тотално филмски, љубави. Па, може ли уопште боље?
Понесена том фантастичном „победничком“ емоцијом малог човека који је победио систем и постигао, што се каже, три бода у гостима, настављам у истом правцу; вртим све те фантастичне приче о малим/великим људима који нас подсећају да жртва ипак није и не мора увек да буде узалудна; да се вреди борити за своје циљеве и не живети „прилагодљиво“ попут парадајза. Лепо је ту и, руку на срце, не бих се одатле никада померала. Уживала бих и грејала се том милином, тим „мини годишњим одмором“ - оазом, попут рецимо присећања на прву љубав или већ неку другу пријатност која нас увек изнова врати на прави, људски, пут...
Нужни повратак у овај наш стваран свет, треба ли уопште рећи, баш и није неко пријатно искуство. Оприлике као кад се вратите с двонедељног летовања; све вам некако чудно и безвезе.
Back to Reality, односно, повратак у тренутак садашњи већ је годинама баш онако „ријалити“. Јер, чак и када немате телевизор, када настојите да (у колико је то у датим околностима могуће) живите „ођављени“ од свега тога, тешко да се од те и такве „стварности“ пуне псовки, вулгарности, вређања и унижења свега људског можете склонити. Ужас је то двосмерни; с једне стране они који без блама и осећаја било каквог стида с публиком деле све; од прљавог веша, па до полних органа, а с друге – публика/конзументи, који у свему томе проналазе нешто као врхунску забаву. И једни и други месецима се неуморно ваљају у том блату; првима не пада на памет да се макар на трен „искључе“, да оду да дремну или да макар на кратко заћуте, док ови други нема шансе да промене канал, да покушају да конзумирају неки други, по човека мање болни и понижавајући садржај... У најкраћем - Содома и Гомора, с огромним парама и скандал славом у завршници. За победника, наравно.
Јер, колико год то било тешко прихватити, и у овом ужасу; у том „докуметарцу“ о мрцварењу и гажењу преко лешева, постоји нешто као „најбољи“. Само, за разлику од нашег Флечера, ови се модерни „гладијатори“ у тим јефтино и вулгарно „окићеним“ аренама надмећу у томе ко ће показати мање интегритета и самопоштовања. Ко ће се, ограђен свим тим грозоморним кулисама, више размазивати и понизити.
А конзументи? Па, мртва је то трка; од зла оца и још горе мајке, што би рекао народ... Јер, тешко да се оцена/процена властитих вредности (што самопоштовање у својој суштини јесте) може „набилдовати“ наслађивањем над онима који су се више од нас унизили и понизили. Или у преводу, то што бедастоћу нисте уприличили „у телевизору“, већ „само“ на послу или у „кругу пријатеља и породице“, не значи да сте бољи/моралнији од ових несрећника који се понижавају у „кутији“. Не функционише то тако и време је да промените „друштво“.
„Гласајте“ за Флечера и живот ће вам бити много једноставнији! За почетак, нећете морати да трошите грозоморно пуно пара на лажно „бустовање“ самопоштовања; на све те супер аутомобиле, крпице и осталу шарену празнину, којом себи као објашњавамо да је све што смо урадили као имало неког смисла.
Јасна Будимировић
