Мали у смислу да није баснословно коштао и да није имао неких великих „блокбастерских“ амбиција, а велики када је порука коју дели с публиком у питању. Реч је о једној од прича из пакета „величанствено обичних“, инспирисаној стварним животом лондонског сквотера Харија Хелоуса, који је како сазнајемо у ођави филма „живео живот какав је желео“. Њега у филму глуми одличан Глисон (сјајан и у филму из 2011. „Чувар закона“) – његов Доналд Хорнер је, наиме, човек који 17 година живи у бараци без струје и воде, смештеној у шумици надомак Хемпстед Хита, једног од прилично фенси насеља у Лондону.
А баш ту је она, наша јунакиња Емили Волтерс/Китон, која ни годину дана након смрти супруга не може да се „састави“ и пронађе „модел“ по којем ће наставити да живи. Осим дугова који су остали иза супруга, у томе јој највише потешкоћа прави и „постхумно“ сазнање да је супруг варао с двадесет и кусур млађом женом... Остављена, преварена, изневерена, без неке школе и вештина које би јој помогле да нађе „прави посао“, Емили упознаје Доналда. И ту креће нешто као Нотинг Хил, али за средњу генерацију...
Но, пре него што је „љубав победила“, пред нашом је јунакињом био озбиљан домаћи задатак – да се коначно у зрелим шездесетим суочи са својим највећим страховима. У преводу, да премијерно уради оно од чега је одувек страховала - пусти хаос у свој живот. Шта да кажем, једном кад је „отворила“ врата тог никад отвореног шифоњера, неред је само кренуо да се гомила; испливавало је ту свега и свачега – од „неспоразума“ са супругом, преко лажних пријатељица с којима је годинама друговала, па до проблема у комуникацији са сином - наша је јунакиња очас посла била на корак од потпуног очаја. Где је била, шта је радила, на кога је и на шта потрошила живот, нека су од питања од којих је кренула. У наставку је уследило и оно чувено, за многе најтеже - „а какав ја живот заправо желим?“ пропитивање... Није дигла руке, наставила је некако да гура и ствари су почеле да се, по њу, ређају у жељеном правцу. На том је путу понешто од оног старог (за које се до јуче тако грчевито борила) и изгубила – продала је кућу и отплатила дугове, „поздравила“ се с пријатељицама, испричала са сином. А онда је променила и адресу – одселила се у предграђе Лондона, купила своју кућицу у цвећу и сачекала принца. А Доналд, до јуче сквотер, допловио је до своје драге на баржи и њих двоје су наставили да мало на реци, мало на „чврстој подлози“ живе срећно до краја живота...
Још једна од тих „малих/великих“ прича је испричана и у за многе најбољој романтичној комедији „Француски пољубац“. Сећате се, наравно, Мег Рајан и њене Кејт која се очајна запутила преко Атлантика (и то премијерно авионом, јер болује од „неизлечивог“ страха од летења) не би ли како зна и уме вратила свог одбеглог драгог Чарлија (Тимоти Хатон), који се како је (службено) стигао у Француску одмах заљубио у другу. Ни мање, ни више него супер згодну, знатно млађу Францускињу. Проблеми, невоље и разноразна тумбања по одважну Кејт крећу већ у авиону, где упознаје француског (треба ли уопште рећи неодољивог) мангупа Лука (Кевин Клајн), а онда се, по доласку у Париз, динамика гомилање невоља пребацује у пету брзину. Да не дужим – Кејт остаје без пребијене паре, пасоша, одеће. Њен „залутали“ драги у међувремену купује веренички прстен другој и пакује се за одлазак на Азурну обалу...
Декинтирана и разочарана, Кејт креће за њим. Са својом „француском везом“, Луком, склапа договор о међусобном помагању и тако „формацијски и стратешки“ ојачана стаје пред свог драгог и његову драгу. И то на плажи, када су „најрањивији“, како јој је саветовао Лук. Насмејана и онако „своја на своме“ у морнарској мајици и белим панталонама, она баш ту, све с коктелчићем у руци, изговара кључну реченицу. „Не постоји довољно сигурна кућа, веза, нити земља, која те може сачувати од онога чега се прибојаваш“, каже Кејт и додаје како је главнину свог „одраслог“ живота покушавала да се склони управо од оног што јој се нетом десило. А све то, каже наша хероина, заправо је тек прилично досадан пут у далеко већу пропаст од оне које смо се прибојавали...
Да, Кејт је укапирала. И у њен живот је, баш као и у претходној причи с нашом Емили, дошло до „становитих померања“ и хаоса какав нису могле ни да замисле. Оно од чега су се грчевито сакривале и од чега су бежале снашло их је, како то обично бива, „у најгорем могућем тренутку“. И шта се потом десило? Па, преживеле су. Другим речима, не треба вам никав „лајфкоуч“, нити експерт за срећу; за једну од најважнијих лекција у животу довољна је, ето, и „лимунадица“. Свега чега се највише прибојавамо – рецимо, да ћемо бити остављени, да ће нас најближи изневерити, да ћемо остарити, зборати се и бити болесни извесно ће се десити. Време је, дакле, да порастемо и прихватимо те чињенице; да кренемо да освајамо своје парче слободе. Остало је реклама. А живети у реклами, чак и када сте фит, насмејани, пријатни на око, онако „фешн“ затегнути, тешко да би се животом могло уопште и назвати.
Јасна Будимировић
