Иза излога: Роботи ходају скоро па „као ми”

Изгледа да је  будућност коју смо замишљали док смо гледали „Времеплов/The Time Machine“ (1960),  „Ратове звезда/Star Wars“ (1977) и „Истребљивача/Blade Runner“ (1982) увелико стигла.
R2-D2 i C-3PO Foto: pixabay.com
Фото: R2-D2 i C-3PO Фото: pixabay.com

Притом не мислим  на људе који иду улицом и „разговарају“ сами са собом, баш као ни на опцију да нам је све што пожелимо да видимо тек један до два клика далеко. А не, мислим на све „паметније“, а сад већ (женском оку то, наравно, није промакло) и супер дизајниране роботе, који су увелико део човекове свакодневице. Вештачка интелигенција се већ толико одомаћила и ушла у наше животе да је питање дана када ће свако од нас имати неки свој R2-D2/C-3PO модел рамена за плакање. Они ће нас, што би се рекло, најбоље разумети и имаће „срце“ довољно велико да нас воле и онда кад остали дигну руке и батале посао. Једноставно ће им баш та и таква „емоција“ бити уписана у код...

Тренутно, активности везане за програмирање су стигле до тога да роботи ходају скоро па као „као ми“ – гледала сам на Јутјубу снимак новог модела и, верујте ми, из далека би се лако могло погрешити око тога да ли нам човек или машина иде у сусрет. Поред тога, ови ходајући софтвери и звуче пуно боље него у СФ филмовима уз које смо одрастали. Опет, скоро па као ми. Оно у чему су нас одавно претекли је ефикасност – за разлику од нас, којима је потребна адекватна новчана надокнада/зарада, бар три оброка дневно, викенд за одмарање, боловање кад нам падне имунитет или нешто слично, па онда још и годишњи одмор, културно-уметнички и забавни програми, потом предах за празнике и још, што се каже, триста чуда, нашим „колегама“ је за врхунске перформансе довољно подмазивање и периодично „рифрешовање“ софтвера... 

Што би се рекло, само су нам на сву постојећу муку још роботи фалили. Као мало нам је што се већ „тучемо“ око слободних столица и фотеља с овима наше „феле“... Али, у времену у ком је профит идеја водиља, математика му дође нешто као свето писмо. Дакле, ко (силиконска памет или органски софтвер) може више и боље да нешто уради и/или направи, а за мање пара – тај је послодавцу милији. А све је, како то обично бива, кренуло безазленије и онако у нашу корист; негде с првим роботима идеја је била да нам се „нађу“, да помогну у постизању веће продуктивности. Но, храни куче да уједе – ево њих, сада знатно флексибилнијих, скоро па на нашем радном месту. Гледам пре неки дан, за 24 сата је тек неколико њих, чланова „лимене“ дружине, сазидало комплет кућу, од пода до крова. Кључ у руке, како се то обично каже, пре него што би се наши мајстори и договорили да уопште крену с послом...

Мало амбициознија предвиђања најављују како би негде 2050. године један тако баш унапређен софтвер требало по први пут да се окити Пулицером за текст објављен у Њујорк тајмсу. Ок, можда су ипак мало претерали, но чињеница је да се ствари на плану вештачке интелегенције прилично брзо померају, за већину „обичног“ света у непознатом/неизвесном правцу. Оно што се, пак, са сигурношћу може рећи јесте да је доба постхуманизма, како му тепају савремени филозофи, с кухињама и ресторанима у којима тамо неки „R2-D2“ кува, пере судове, спрема и износи храну пред госте, односно, доставља је на жељену адресу – увелико у петој брзини. Роботи би ускоро требало, мало по мало, да замене и прескупе „живе“ и неодговарајућим силиконом  „редизајниране“ манекенке и глумце, раднике, касирке... У преводу, стигли смо тамо где већина до пре неких двадесетак година није могла ни да замисли. У такозвано ново доба, у којем страхови од неизвесне будућности расту пропорционално научно-технолошким постигнућима. Јер, поставља се питање коме ће уопште један тако „несавршен, а пун захтева“ човек уопште требати.

Рекло би се да имамо једну хај-тек игру на испадање у најави, у којој се зарад већег профита скупљи и захтевнији модел радне снаге - човек замењује рентабилнијим - роботом...

А шта с тим у вези имамо „с друге стране“, тачније на страни могућих одговора, излаза и спаса за угрожену „органску“ врсту?

Читам пре неки дан вест из културе - желим да верујем да је управо она та која би требало да понуди фамозни модел живљења у датим околностима - како је план да нови музејски „бизнис“ буде ни мање, ни више него срећа. Објашњење је крајње једноставно, да не кажем банално: детектован је проблем – стрес и анксиозност због све неизвесније садашњости&блиске будућности, фрустрација због ускраћености да се живи животом какав се жели, депресија, као и нека врста друштвеног аутизма, односно, неспособности појединца да оствари било какву везу с другом особом, бар не на дуже стазе. Решење – чилинг, то јест, отпадање. Како кажу, план је да музеји и те неке нове „пресвучене“ приредбе посвећене, рецимо, пици или сладоледу и осталим пријатностима, постану нека врста „склоништа“. У тим вештачки произведеним условима ми бисмо, бар је такав план, „угрожени“ од свега и свачега могли фино да се дружимо, веселимо, волимо, смејемо и наравно фоткамо како бисмо остварили и ту једну интеракцију на друштвеним мрежама. Па, сјајно. План скоро па генијалан. Ипак, срећни шоу програм, тек наслућујем, могао би да има један незнатни проблем с чаробно осмишљеним „склоништима“ (зли језици би рекли „оставама“ за одлагање свега мање потребног).

Питам се да ли је у свом том шаренилу и међу свим тим забавним играчкама за одрасле уопште могуће сачувати макар део живота (оног правог и не увек распеваног) или је план да се тако „репрограмирани“ и од свега истински живог одвојени заправо само приближимо нашој „силиконској“, засад супериорнијој, конкуренцији.    
 

Јасна Будимировић

EUR/RSD 117.5841
Најновије вести