Па, ипак, изнененадих се недавно и то тамо где сам изненађење најмање очекивала: у једној од својих омиљених радњи, па још у јеку сезонских распродаја.
Рафови и штендери пристојно попуњени, задовољно констатујем на уласку, и крећем у потрагу за давних дана одабраним (коначно по скоро па реалним ценама) комадима. Није то баш лак посао; знате сигурно за фору да се по радњама у тржним центрима одећа свакодневно размешта како бисмо више трагали и гледали, а онда можда – надају се магови продаје – и купили више. Али, кад се мора – није ни тешко, па прионух на посао. Решим да, у очекивању најбољег резултата и све време с оком јастреба који у ниском лету покрива остатак плена, стратешки кренем од задње ложе. Нисам ни три, четири вешалице „излистала“, још ни прсте загрејала, кад нешто ми (више онако интуитивно) чудно. Нешто се ту не уклапа, помислих. Окренем се мало око себе (наравно, тек након што сам прецизно меморисала до тог тренутка преконтролисан инвентар) и – схватим шта ми је то „боло“ очи и одвлачило фокус с онога због чега сам дошла: шопинга жељених комада. Не знам када су померања почела, нити којим смо путем стигли довде, тек схватих да је од повеће групе мојих саборкиња на истом задатку, скоро па половина њих дошла у пратњи јачег пола. И ту није крај; већина њих не само што нису били у улози (нужног) банкомата који се ништа не пита, већ је баш срећно и задовољно с лепшом половином делило и те купохоличарске тренутке. Другим речима, нису само (!) пажљиво слушали и коментарисали изглед своје драге, већ су отишли и корак даље – били креативни и предлагали шта би еветуално могло да јој одговара.
Шта да кажем, у мојој стварности је већа вероватноћа да се обрнем на Месецу како бих залила недавно проклијали памук него да с јачом половином уопште крочим у тржни центар, а камоли проводим заједничко „quality time“. Дакле, нешто се ту променило; није то више сад већ прилично бајата прича о метросексуалцима који су почетком миленијума открили помаде и парфеме и којима је одевање/уклапање боја и праћење трендова постало саставни део живота. Ово је, примећујем, корак у један потпуно нови свет...
Свет у којем би, далеко било, мој драги сутра боље, вештије и модно освештеније могао да изабере капут - за мене! Нема шансе, кажем себи; зар није довољно понижавајуће што њему сваки пут без већих проблема пође за руком да ми одблокира мобилни око којег сам се ја претходно мучила сатима. Плус је и у кухињи вештији. Е, крпице и моду му не дам! И шта би, уосталом, у тој новој расподели „послова и задужења“ требало да буде женски терен? Где би сад ми то требало да се истакнемо и заблистамо? Ако је судити по телевизијској и филмској понуди, у најмању руку жене би требало да буду супер хероји... „Чудо од жене“ (Wonder Woman, 2017) само је један од примера за то у ком се правцу одвија прича. Идеално би било, слутим на основу недавно одгледане британске хит серије “Телохранитељ“ (Bodygard, 2018), када би се даме из тржног центра, фризераја, канцеларије или кухиње телепортовале на чело тајне службе или на место шефа полиције с којег би „мушки“ одсечно и без превише објашњавања (али комплет нашминкане и наманикиране) издавале наређења, подразумева се, јачем полу.
У читавој причи кључна реч је чини се „руковођење“: борба за лидерске позиције, као и припадајуће им хонораре и бонусе. Доле у бази, међу „обичним“ светом, све је по старом. Нема ту ничег „токсичног“ ни у вези с полом, ни у вези с родом и никоме не пада на памет да „лечи“ мушкост. Ситна лова, па ваљда такви и циљеви борбе – тек равноправно настојање да се „изгура“ месец и преживи од свог рада.
Јасна Будимировић
