Сад, или слика више не „говори 1.000 речи“ или се претерало с филтерима и дотеривањима како стајлинга, тако и мишљења и ставова. Тек, ођедном се (таман кад се већина нашла на истом послу) чини да тај посао више не ради посао. Рекла бих да смо зрели за нешто као колективни годишњи - неко згодно путовање у свет књига, филма и дружења у стварном свету, уз рецимо прописаних полусатних (3 х дневно) шетњи на свежем ваздуху... Постала је невиђена мука бар једном дневно „излистати“ шта ради екипа. Јер, углавном не ради ништа. Бар док нас скупљене тако на гомили неко савршено нормалан „like a diamond bullet“, што би Брандо/поручник Курц рекао у Апокалипси, не распали посред чела. Јер, бити нормалан је данас највећа провокација; нешто чега већ неко време нема ни за лек...
Срећом, живот као најбољи организатор често (па и овог пута) удеси да се ствари дешавају као поручене, те је и мени – смореној од већ виђених и давних дана ишчитаних великих речи и порука у кобојаги свету, стигао један онако баш заправо позив на нешто као салонски парти, односно, прославу и то у друштво које бар сто година нисам ни видела, ни чула ни у једном од понуђених светова. Обрадовала сам се као мало дете; па ред је да некад прошетам и међу људе, а не само од једне до друге „лајне“ на FB, TW и Инстаграму, помислила сам се размишљајући о томе како да се за предстојећу прилику најбоље „оправим“. Не могу макар каква међу људе, па још без хардверског оклопа...
Оправљена по салонски, стижем на парти. Тамо - друштванце се окупило; поседали сви у бержере, пијуцкају кафицу или чај све са закуском и, наравно, диване. А „лагана седећа конверзација“ тече отприлике овако: крене се с оним како нигде није теже живети него у овој и оваквој земљи, како је све прљаво и запуштено, како је народ прост, како је недовољно културе, културних садржаја и посебно култивисане публике... То је нешто као „ником није теже него нам“ блок, онако за загревање и апсолутно без и трунчице идеје да би неко од присутних могао на ту тему нешто да уради/промени. То је, наиме, незамисливо. Потом следи нешто као блок из туризма, што је преведено на језик који свак разуме, прича о благданима у, пожељно, Бечу: Да ли сте пробали „schweinsstelze“, отвара ћаскање питањем једна од гошћи. Ја ништа укусније у животу нисам јела, додаје сва зајапурена, с рукама прописно смештеним у крило... За оне који овај део могуће не могу да испрате, у питању су најобичније свињске коленице (пожељно сервирати с реном) које се и чак и у овој нашој „провинцији“ могу наћи прописно припремљене, врло укусне и по знатно приступачнијој цени. Али, друштванце тај податак не занима. Они овде „грицкају“ само пилетину, салатице, и – евентуално - прашку шунку. Увозну, наравно. После гастрономске, а таман кад су послужени ситни колачићи, уследила је модна тура. Претпостављате, и ту смо гори од најгорих. Катастрофа једна; ништа као на улицама Милана и Париза. Овде нико нема појма да се обуче; нигде стила, нити модних лудости. Све досадно, фуцнуто и јефтино... Нема нам спаса кад нико (осим наравно соаре друштванцета) у данашње време не разликује камелхалрт од барбери штофа, баш као ни солеј plise од обичних фалти.
И за крај, тамо негде код друге шољице чаја/кафе, прича о томе ко и с ким. И на том, љубавном плану опет нигде горе него код нас. Следи неколико примера (имена ћемо прескочити) на тему „удала се само због пара, не занима њу ништа друго“... „он баш фин момак, треће колено из фине куће, а види ње што га је ’наватала’, неваљалица једна“... „одмах му је и дете родила, да се фино обезбеди и намири до краја живота“...
Сида и Перса, попадије верзиране за овакве „салон“ ситуације, да се као праве аматерке постиде. Хтедох да додам како су наведене даме махом несрећнице које су на тај начин (а тај је пут „спасења“ планетарно распрострањен) покушавале да реше егзистенцијалне проблеме, што је ипак мање наопако него удати се тек да би се живело на високој нози, али сам одустала. Због филтера, то јест, чињенице да ме нико од присутних не би ни чуо. То би за њих биле непостојеће фреквенције; ехо с неке удаљене планете на којој је могуће живети и без луксузирања...
На „афтеру“ у своја четири зида (једном кад сам коначно стигла кући) још мало сам „остала“ у салону. Пао ми је на памет Црњански и његова приче о „салонским комунистима“; вечно безбрижној деци којој је увек најтеже и о којој (подразумева се) увек неко други треба да брине и чије рачуне, логично, увек неко други плаћа. По занимању „плавокрвни“, на њима је да буду информисани; да су „у материји“ и да, ако баш падну у немилост судбине, делегирају кандидате који ће (нико срећнији од њих због указане им части) све да реше... „Салонци“ ће (све по пропису) тражити рачун и, наравно, платити поправку, са истог рачуна. Наравно.
Јасна Будимировић
