Будући да без добрих мајстора, познавалаца посла којим се баве, нема ни квалитетног производа, многи су спремни да им дају високе плате само да се уговорени послови урадили добро и на време. Зато и није чудо што су последњих година веома тражени зидари, тесари, керамичари, столари, бравари, армирачи, возачи, месари, шнајдери... јер их нема довољно.
Председник Грађевинске коморе Србије Горан Родић истиче да је потражња за добрим занатлијама пристуна већ деценију и по, а као разлог истиче да је то зато што Србији, као и другим државама, недостаје занатска елита.
Тренутно нам највише недостаје занатска елита, а пре свега зато што више не постоје школе које обучавају ученике за занате. Све је мање квалитетних мајстора, а и то мало што их има одлази, јер су тражени по свету, рекао је Родић.
Занатлијска удружења већ неколико година упозоравају да ће се догодити да Србија остане без добрих мајстора и да је неопходно што пре донети закон о занатству који би детаљно описивао поступак изучавања заната, начин спровођења праксе и могућностима за запослење. Некада је, подсећају занатлије, захваљујући образовном систему, наша земља имала одличне занатлије. Нажалост, већ дуго није тако, протеклих деценија многи занатски смерови у стручним школама су угашени, а за оно мало што је остало, а реч је веома траженим занимања, млади нису заинтересовани па готово да нема школованог занатског кадра и поред тога што неке компаније унапред нуде посао, обезбеђују праксу, па и стипендије.
Последица тога је да се многе компаније, које долазе у Србију суочавају с недостатком квалификоване радне снаге.
Председник Удружења занатлија Новог Сада Славко Новаковић истицао је да је у Новом Саду некада било више од 100 кројача, а да их је данас свега пет. По његовим речима, слично је и са свим другим занатима, па је за ситне поправке тешко наћи мајстора. Новаковић је још прошле године истакао да је нацрт закона о занатству два пута био у јавној расправи, али да још увек није ушао у скупштинску процедуру, да посла има и биће га, али неће бити радника који ће моћи га обављати.
Председник Самосталног синдиката грађевинарства Саша Торлаковић каже да је разумљиво што нико неће да се школује за занатска азанимања јер су њихове плате мале.
Правих, квалитетних мајстора са 10 или 20 година искуства нема много и зато су добро плаћени, истиче Торлаковић.
Како даље каже, млади, по завршетку образоовања морају прво да се докажу и не могу да рачунају на велике плате у почетку и зо је један од проблема. Уз то, у сектору грађевинарства просек плата је испод републичког просека, а да би се то променило потребно је да имамо грански уговор.
Последња занатска комора у Србији угашена је пре 56 година, а на усвајање закона о занатству чека се скоро једну деценију. Још 2008. године основана је псоебна радна група за израду нацрта закона о занатству и до сада се није далеко стигло осим што је, уз помоћ занатских удружења, направљен нацрт закона, за који је модел узет онај који се примењује у Немачкој и Француској. И док Србија још увек нема закон о занатству, Црна Гора којој је Србија помогла у писању овог правног акта, има овај закон.
Према речима Зорана Вујовића, в.д. председника Асоцијације малих и средњих предузећа, која је и иницијатор доношења закона о занатству, када би ова област била законски регулисана сваки занатлија морао би да буде регистрован, а самим тим би се знало о коме је заправо реч. У овој асоцијацији указују да је Србија једина земља у региону и ЕУ која нема закон о занатству и уверени су да би овај законски акт утицао и на смањење сиве економију.
Грађани којима је потребан водоинсталатер, зидар, бравар или било који други занатлија знали би кога примају у кућу, што данас није случај, рекао је Вујовић.
У огласима има на стотине самозваних мајстора који раде на црно и којима нико не може да уђе у траг, а камоли да рекламира квар. Мајстор би морао да има завршен мајсторски занат и да има лиценцу за рад, име би му било у регистру занатлија и уколико би се догодило да је неко незадовољан услугом знао би коме да се жали и да позове на поправни.
Љ. Малешевић
