Тренутно је у повоју и књига, чији је циљ да се од заборава сачува тај материјал, те да одговори на питање ко је то радио, какав је утицај аустроугарске хералдике на израду тих грбова, на који начин шта приказују, с обзиром на то да су оригинални, и колико то можда има везе са симболиком и грбовима занатског типа у Србији.
Књига би, уз подршку Града и још неких донатора, требало до краја године да угледа светлост дана.
Све су то напори да се традиција очува и постане и остане основ будућим поколењима да би, кроз рад у овој кући, занатство и у будућности имало основ да обезбеди своју заштиту и оно што чини данашњицу и будућност занатства у Новом Саду, Војводини, па и у Србији, истиче секретар Удружења самосталних занатлија Вељко Анђелић.
Ми се трудимо, каже у наставку наш саговорник, не само да тај историјат сачувамо од заборава него да нам резултати постигнути у том периоду буду путоказ осавремењавања у занатству.
Под појмом „стари занат” обично подразумевамо старог човека, међутим, то није тако, каже Анђелић.
Стари занати и њихово осавремењавање требало би да буду озбиљна полазна основа младим људима и стварање могућности да од тога квалитетно живе.
Ми имамо и Секцију старих уметничких заната и домаће радиности, наставља Анђелић и додаје да су преко Националне службе за запошљавање, Града и мало уз помоћ Покрајине, едуковали око 350 људи у тој области.
Неколицина њих своју будућност пронашла је у том послу. Та прича је веома прагматична, ми се и даље бавимо тиме да бисмо очували струку, пре свега оно што је у фази одумирања. Доста је делатности чија се бројност смањује, или не функционишу као некад, а ми сматрамо да је потреба и перспектива града да ти сегменти буду покривени. Задатак Удружења, између осталог, иде у том правцу, закључује Анђелић.
Од времена уочи Другог светског рата, па до данашњих дана у тој згради одвијају се активности у смеру развоја занатства и остваривања свега што је важно за функционисање тог типа привредника на овим просторима.
У просторијама зграде Удружење чува и реплику своје заставе, рад уметника Инкјострија из 1927. године.
Застава с једне стране садржи знак Удружења – „Рука руци”, а с друге слику Светог Петра и Павла, заштитника Удружења.
Једна од одлика занатлија је да раде до краја живота, каже Анђелић. Према његовим речима, из статуса пензионера они функционишу до краја, зато што им је живот занат. Занатлија у томе види задовољство, не само паре.
Грађани су имали могућност у Занатској кући да купе сувенире које су правили предузетници у оквиру домаће радиности и старих уметничких заната, а у последње време акценат је на еко-сувенирима. Људи из те области могу да конкуришу за награду „Еко-сувенир”, којом их Удружење подстиче на активност и остварење циљева. Постојала је и идеја да се направи сувенир града, који би представљао и сам град и његово занатство.
Било је покушаја, али и даље се чека тај „други пут”, који ће имати више успеха.
Удружење, иначе, сваке године, на Светог Саву, 27. јануара, обележава и славу Задруге Срба занатлија.
Приликом сваке славе, неко од привредника нешто поклони.
Један од највећих дародаваца и донатора је Миша Ћулибрк, власник фото-студија „Кенон М” , наводи Анђелић.
То морам, каже даље Анђелић, да нагласим – кад је у питању занатство и Удружење, никад му није било жао да потроши ни време, ни новац да би оставио занатски траг.
Он нам је поклонио више слика за које је Милан Ђоновић направио дрвене рамове. Те слике су у сали Удружења, а приказују сегменте из области занатства. Плочицу на којој су угравирани подаци о слици радио је наш познати гравер-печаторезац Имре Халаи. Ми тако скупљамо елементе и правимо нешто због чега приметите да ова кућа, кад уђете у њу, одише занатством, поручује Анђелић.
Тражећи простор да привредници добију могућност да пласирају оно што производе и од тога квалитетно живе, Удружење самосталних занатлија Нови Сад формирало је такозвану Занатску кућу.
У њој су окупљени предузетници у оквиру домаће радиности и старих уметничких заната, те су излагали на више места у граду.
За одговарајућу позицију Занатске куће и заузимање јавне површине плаћа се озбиљна сума, каже Анђелић, те би с Удружењем занатлија у све требало да се укључе Град и Туристичка организација Новог Сада. Међутим, услед значајнијих проблема, тема увек остане у запећку, а Удружење се труди да се створе предуслови.
Занатска кућа требало би да буде на видном месту и у пешачкој зони, у трајању од маја до новембра. Док се то не реализује, за излагање се користе друге могућности, као што су сајамске манифестације.
Б. Павковић
