Историја божићне јелке сеже све до симболичне употребе зимзеленог дрвећа у древном Египту и Риму, али је код Срба традиција да се уноси бадњак у кућу на Бадње вече.
Реч је о веровању да, када је најкраћи дан у години, треба да се запали ватра и да та ватра осветљава почетак Нове године, односно да се њоме помаже Сунцу, које је тада најслабије, каже Чолак-Антић Поповић.
Нови обичаји усвајају се, како додаје, након што је Србија развила контакте са Европом половином 19. века.
Наши људи ишли су на школовање у иностранство. Свака имућнија породица слала је по једно дете, и то оно најбистрије. Мушкарци су се школовали и често се женили, па су странкиње долазиле у Србију. Девојке су ишле у заводе, који су били интернати за женску децу. И онда су, враћајући се у земљу, доносили све те новотарије, као што је и кићење божићне јелке, каже Чолак-Антић Поповић.
До најинтензивнијег преласка на новогодишњу јелку и напуштања традиције бадњака дошло је након Другог светског рата, односно након “раскида са религијом”.
Јелка није деловала као религијско празновање Божића и Нове године, у односу на бадњак који је био православни. Ускрс, такође, тад престаје да се слави, а обележавање почетка бујања вегетације преузима 1. мај. Комунизам је значио раскид са религијом, а ти обичаји су се сматрали за религиозне, за хришћанске, подсећа Чолак-Антић Поповић.
Али, како напомиње, ови обичаји су јако стари и потичу из периода пре примања хришћанства.
Ојачати снагу Сунца свакако није нешто што је хришћански. Можемо да кажемо да је Божић рођење Исуса Христа, али и рођење малог бога, који је из предхришћанског периода, наводи Чолак-Антић Поповић.
Чолак-Антић Поповић каже да су свећице које и данас стављамо на јелку да горе 31. децембра исто као и када се стави бадњак на огњиште да гори.
Дрво треба да буде родно и плодно тако да сјајне кугле којима украшавамо јелку представљају плодове, као што се бадњак посипа житом, наводи Чолак-Антић Поповић.
За бадњак се сече грана храста, који је код Словена одувек био свето дрво. Храст је, напомиње саговорница Танјуга, дрво словенског бога Перуна, али и дрво Зевса и Јупитера.
Дрво свих главних божанства у многобожачким религијама индоевропских народа увек је храст, наводи она.
Обичај одласка у шуму по бадњак није својствен само нашем народу.
Код Француза је, како наводи Чолак-Антић Поповић, био обичај да деда и унук, на Бадњи дан, оду по грану неког плодоносног дрвета (шљива, трешња, маслина) и унесу га кућу.
Тамо би их, како даље објашњава, дочекала домаћица и посула житом како би наредна година била плодна и успешна, а потом би се грана стављала на огњиште да гори.
С преласком спремања хране са отвореног на затворено огњиште - на шпорет, Французи су престали да уносе цепаницу у кућу, па се половином 19. века један француски посластичар досетио да направи колач у облику пања.
Ми ту посластицу зовемо пањ-торта, а у Француској се налази на трпези на Бадње вече, истиче етнолог.
Тај обичај се после пренео у Канаду и у Велику Британију.
У више земаља се за Бадње вече после вечере служи пањ-торта. Може да буде као ролат од чоколаде, са глазуром која се виљушком избразда тако да делује као да је кора дрвета. Пањ торта може да буде и од кестен пиреа, само је важно да има облик одсечене гране, исрпичала је директорка Етнографског музеја.
