Можда постоје неки њени видови или облици које још нисмо спознали, али непобитна је чињеница да се у природи све дешава бескрајним процесима преласка енергије из једног облика у други. У том смислу треба посматрати и све наши поступке добијања електричне енергије. Проблем настаје кад треба избалансирати производњу и потрошњу. Потрошња је само донекле предвидива а све већом заступљеношћу обновљивих извора ни произвидња се не може тачно испланирати.
Решење овог проблема би било стварање неке батерије или било каквог концепта који би омогућио да се што већа количина енергије ускладишти и да се са што мање губитака врати у систем када се за то укаже потреба. То би сасвим елиминисало, или бар значајно умањило, потребу за изворима енергије који јесу поуздани али и врло штетни по околину (све врсте горива које при сагоревању ослобађају штетне продукте или нуклеарно гориво које може бити фатално по целу планету у случају неког акцидента нуклеарне електране) . Успостављање стабилног баланса између потрошње и производње енергије представља суштински проблем целокупне енергетике. Ово је разлог што све велике светске корпорације траже најбоље решење за складиштење енергије.
Нису само батерије могућност да се енергија складишти. Као што се електрична енергија добија трансформацијом неког другог вида енергије, тако се она после чува у неком другом облику који ће уз одређене губитке у одређеном тренутку бити могуће опет претворити у електричну. Ефикасност, односно процентуално изражена количина енергије коју добијемо у односу на полазну, ускладиштену енергију и цена технолошког поступка и кориштеног материјала, чине целину која нам је показатељ да ли је тај начин складиштења енергије исплатив. Међутим, није и не сме само цена бити мерило успешности. Неки од поступака као медијуме користе токсичне или нестабилне материје тако да све то чини целокупну слику пожељности неког поступка.
Да ово не би постао само теоријско разматрање начина и врста складиштења енергије позабавићемо се само електрохемијским системима, или популарно названим батеријама и практичним стварима које се на њих односе... У првом реду еколошким апскетом, јер са становишта заштите животне средине, батерије су производи који садрже опасне супстанце. Иако су направљене од различитих материјала, све садрже електролит и тешки метал. А због утицаја тешких метала на људско здравље морају постојати правилници и процедуре који дефинишу поступање са компонентама које их садрже.
По престанку употребљивости, највећи део батерија доспева на комуналне депоније са осталим отпадом. Процесом распадања и разградње тешки метали доспевају у земљу али и у подземне воде... Са друге стране, уколико се спале, тешки метали доспевају у ваздух у виду ситних честица а даље опет у земљиште и/или воде. Стога је од неизмерног значаја њихово адекватно збрињавање. Прави начин поступања би био да се батерије прво раздвоје по свом хемијском саставу а затим рециклирају. И у Србији постоји правилник о поступању са овим видом опасног отпада, али мало ко га се придржава, а све због тога јер казнена политика не постоји или се не примењује.
У земљама где се поштује законска регулатива, постоје многе фирме које сакупљају и рециклирају истрошене батерије, али и сав остали опасан отпад. Уколико се процени да рециклажа батерија није исплатива могуће је извести их тамо где постројења за то већ постоје. Све је боље од нашег потпуног игнорисања постојања ове врсте опасног отпада. Истрошене батерије, без обзира које су врсте или намене, треба однети у неку од специјализованих продавница електро опреме, опреме за осветљење или чак у поједина удреужења грађана, која се баве прикупљањем ове врсте отпада. С обзиром да се не баве све продавнице и удружења грађана прикупљањем ове врсте отпада, није их тешко пронаћи на интернету. Свакако, сви ови субјекти имају овлашћење да сакупља истрошене батерије и да их предаје у рециклажне центре.
Иначе, за батерије, јер се сматрају великим загађивачима, прописана је од стране државе еколошка такса која је укључена у цену нових батерија. Дакле, сваки пут када купите батерије, део цене коју сте платили, буде намењен њиховом сакупљању, одлагању и рециклажи када једног дана постану отпад. Е сад, где тај динар од еколошке таксе заврши – сасвим је посебно питање...
Соња Николић
(ауторка је председница Савета за енергетику Зелене странке)
