Посумњавши да јој се учинило, пришла им је сопственим аутом, видно узнемирена.
- Упалила сам сва четири светла и изашла, да би они почели да беже, говорећи: „Види ову што се примила.” Кренула сам за њима, али су ме гађали. Патрола је дошла, али њих већ није било.
Уз напомену да се претходних дана одиграо сличан сценарио, јавили су се и други, констатујући да се нови вид опасне игре шири градом, и то међу млађим основцима, по њиховој процени ученицима трећег или четвртог разреда: Тања П. била је очевидац сличног догађаја на пешачком прелазу код Булевара краља Петра и Улице Краљевића Марка, а Милена К. дан раније на Новом насељу. Ова „игра“ прекинута је, захваљујући мерама Владе Србије у борби против коронавируса, и ограничењем кретања у поподневним сатима, као и забраном јавног саобраћаја, али то не значи да се, ван домашаја родитељског погледа, не договарају неки слични опасни изазови.
Надзор родитеља кључан
Такозване онлајн игре изазова које деци и младима делују занимљиво и узбудљиво могу озбиљно да угрозе њихову безбедност, а најмлађи корисници интернета најрањивија су категорија јер, иако су вешти у употреби технологија, немају довољно животног искуства нити критичке свести да увиде све опасности. Зато је надзор одраслих кључан за повећање њихове безбедности. Али уместо да их „дечје лудости” брину и да се питају шта је следеће, истина је да су неки од њих добровољни актери истих, не презајући, рецимо, да легну међу трамвајске шине, шаљући врло збуњујућу, непедагошку поруку.
Тинејџери широм света, па и у Србији, полудели су за бизарним и забрињавајућим изазовима виртуелног света, а пример најсличнији поменутом је онај у којем лесковачки младићи искачу испред аутомобила на улицу док их другари снимају телефоном. Последњи који су подигли прашину свакако су трендови друштвене мреже ТикТок – „Skullbreaker” илити лом лобање и „Outlet/penny challenge”. У првом троје људи стоји испред камере, а када особа у средини скочи, друге две јој подмећу ноге како би пала равно на леђа и ударила главом у под. Други изазов пак од учесника захтева да убаце новчић између пуњача за мобилни телефон и утичнице, сниме шта се догађа, а затим то објаве на свом профилу.
Након укуцавања термина „екстремни изазови”, врло брзо се разлиста читав дијапазон тематских поткатегорија: у кући, дворишту, на плажи, у ноћним клубовима, у продавници, иностранству, на базену...
Иако постоје варијације у којима се од вршњачке публике захтевају предлози, основно правило друштвене игре је да се из шешира извлаче цедуљице и деле бодови у складу са тежином задатка, а за оног ко их сакупи најмање следи додатно искушење, углавном теже од осталих. Зарад забаве, али и показивања одважности, жваћу се влажне марамице, једу сапуни, земља, парчад зида, гризу кактуси, пију уље, сирће, жива јаја, вода из ве-це шоље, лак за нокте заврши на језику, а цепаница, уз туп и болан ударац, на стопалу... Сведоци смо и сликања лизања тоалетних шкољки, лавабоа или врата на продавницама или на зградама, као „изазов“ коронавирусу, што је и озбиљно дело угрожавања здравља других. А шта све може да им падне на памет у ово време изолације, не можемо ни да замислимо.
С. Милачић
