А ко новац и бољи живот осети, у сиромаштво и неизвесност се не враћа. Логично, природно, људски… Интерес је увек био и остао главни путоказ који човека помера и у неком працу води. Таквих случајева беше много те би се сви могли подвести под ону компјутерску крилатицу „копи–пејст”, да није деветорице браће Вајагића. Они су исписали једну од најсветлијих страна новије српске историје и тешко да и под капом небеском постоји сличан пример.
Вајагићи су пореклом из Старе Србије (данашње Македоније), а склањајући се од сталних турских зулума, у 18. веку су се населили подно Динаре. Када је Аустроугарска 1908. анктирала Босну и Херцеговину, тамошњи становници су постали поданици Хабзбуршке монархије, а браћа Вајагићи и отац им Ристо, граничари који је требало да штите круну од Османлија. Иако су им ти „дуели” већ постали део генетског кода, Вајагићи су увидели да је земља коју настањују по ко зна који пут само променила господара, а они опет нису своји на своме. Никако им се није допало да поново ратују и служе интересима бечког Двора, те су сви одреда емигрирали у Америку. Настанили су се у месту Гери, у држави Индијани, крај језера Мичиген. Близу Чикага, који је у то време постајао, након Београда, најбројнија „српска варош”. Постали су радници, рудари, занатлије, земљорадници, угоститељи…
А онда, 1914. избио је Велики рат. Вајагићи су прво материјално помагали српску војску јер другачије нису могли, с обзиром на то да САД, које тада нису биле у рату, нису дозвољавале својим држављанима ратовање на било чијој страни. Ипак, када је председник Вудро Вилсон објавио рат Централним силама, сви до једног Вајагића су се добровољно пријавили у српску војску! Њих деветорица, отац Ристо и пријатељ им из Милвокија – Србин Алекса Вишњевац, пред свештеником Петром Стојачићем, духовником њихове парохије, положили су заклетву, те кренули 22. децембра 1917. преко Атлантика и убрзо се нашли на Солунском фронту. Распоређени су у неколико чета Дунавске дивизије да се не би десило да ођедном више њих страда. Борили су се лавовски. Отац Ристо је одликован Карађорђевом звездом са златним мачевима, без ордења нису остали ни други Вајагићи, међутим, велика срећа беше што су сви преживели рат! Један од браће, Михајло, истина, теже је рањен.
Најузвишеније делове српске историје, дакле, исписали су Вајагићи: Лука (1877–1970), Ристо (1878–1936), Михајло (1882–1960), Марко (1885–1961), Симо (1889–1923), Симо Вајкана (1889–1932), Јово (1893–1923), Ђуро (1896–1941) и Стеван (1895–1980).
Осим у плодној Панонији, део Вајагића се након стварања Краљевине СХС настанио у селима на потесу Сува међа у Босни. Неке породице су биле принуђене на то да се испред усташког прогона поново селе 1941, а данас људи у том крају живе врло тешко.
– Установили смо Дан Вајагића, то је прва недеља у јулу. Тад ћемо одржати парастос нашим прецима, а као Удружење, колико можемо, помоћи тамошњем становништву. Њихова села немају путеве, воду, житељи заспослење и преживљавају бавећи се пољопривредом. Од многих су заборављени, али не и од нас – каже др Вајагић.
Након завршетка Великог рата, Вајагићима је разрушена и измучена Србија, у страшно поратно време, ипак била милија од добро „скоцкане” и берићетне Америке. Сви до једног су одлучили да се више не враћају у САД. Као добровољцима, додељена им је земља, те су се настанили у Темерину, Ђурђеву, Лаћарку, неким славонским селима, а мањи део се вратио у стари завичај у Босни.
Њихови потомци поносни су на јединствено дело својих предака. Један од њих, угледни новосадски стоматолог Никола Вајагић, председник је Удружења „Браћа Вајагићи”, које има амбициозне планове.
– Данас, када многи, поготово у бившим југословенским републикама, из прошлости извлаче оно најгоре, ми желимо да из историје извучемо оно најбоље – наглашава Вајагић. – Оно што су урадила браћа Вајагићи најбоље описује једна реч – љубав. Према својој отаџбини и своме народу, патриотизам у свом најлепшем облику. Ми баштинимо дело наших предака и данашњим нараштајима желимо да пренесемо поруку љубави, слоге, братства. То смо им, једноставно, дужни јер су јединствен пример у српској историји, пошто су девет Југовића митско предање.
Удружење је до сада одржало два сабора, на лето ће бити трећи, на који су позвани многи, па чак и председници Србије Александар Вучић и Републике Српске Милорад Додик. У Ветернику већ постоји Улица деветорице браће Вајагића, а иницијатива Удружења је и да Нови Сад и Београд добију улицу с тим именом, као и да се њихов патриотски чин нађе у уyбеницима. Историја Вајагићима, солунским добровољцима, најмање толико дугује.
Душан Кнежић
