Вук Стефановић Караџић је био писац, филолог и реформатор српске азбуке и правописа. Рођен је 7. новембра 1787. године у селу Тршић, недалеко од Лознице. Преминуо је 7. фебруара 1864. године у Бечу. Вук је једна од најзначајнијих личности српске културе и књижевности прве половине 19. века.
О његов смрти мало се зна, а према неким подацима умро је од менингитиса, односно запаљења мозга.
Када је доктор Еуген Браун, лични лекар породице Вука С. Караџића, констатовао престанак свих телесних функција, то јест, смрт Вука С. Караџића, скоро да је била поноћ.
Доктор Еуген Браун дубоко се наклонио и исказао своја саосећања у болу Вуковој супрузи Ани Краус. Збило се то неколико часова након смрти болесног Вука, чије је тело у француском лежају "лоарје" лежало охлађено и помало укрућено већ неколико часова. Вук је на себи имао сиво-пругасте панталоне, белу кошуљу од прашке вунене чоје и преко ње старински прслук народне ношње, такође од чоје, пише portalibris.rs.
Вук С. Караџић преминуо је тачно у једанаест часова и тридесет минута увече, 7. фебруара 1864. године. Као човек у позним годинама, Вук је у себи носио много болести, али се данас поуздано тврди да је умро од менингитиса, или – запаљења мозга. Међутим, Вук (према каснијем присећању његове жене Ане Краус и кћери Мине) није имао ниједан симптом ове болести: није га болела глава, нити га је мучио врат, није му се "вртело" у глави, нити је губио свест у току болести у задњих седам месеци боловања. Једину болест коју је имао, била је "исушена лијева нога", како је Вук често говорио за парализу леве потколенице, коју је задобио од повреде када је 1816. пао с коња и повредио се, али она га није мучила у току болести.
Весела Новогодишња акција, купи Простате Потенцијал и добићеш Потенцијал Форте на поклон, само на нашем сајту.
Сумњу у истинитост дијагнозе лекара Еугена Брауна подгрејало је и касније сећање Мине, Вукове кћери, да је Еуген Браун, "чудно и непрестано" гледао у леву ногу мртвог на кревету Вука. Како је Мина запамтила, "доктор Браун је непрекидно гледао у леву, раније болесну, ногу мртвог Вука", затим је, према њеном сећању, "подизао и завртао ногавицу од панталона, опипавао кост" и „мерио топлину коже" Вукове леве потколенице "некаквом чудном справом", коју Мина није могла да објасни, али се према њеном сведочењу, то данас апсолутно може сматрати неком врстом ондашњег топломера.
Вукова жена Ана потврдила је касније, након неколико година од Вукове смрти, речи своје кћери Мине, додајући пар детаља, којих се присетила у огромној гужви и пометњи у данима Вукове смрти и сахране, међу којима је и овај:
"Чак и после два дана лежања на одру, Вуку, укоченом и мртвачки леденом, лева болесна нога деловала је гипко, модро и прокрвљено. Одавала је утисак топлине и веома јаке циркулације, унаточ што је Вук већ два дана био мртвачки сив и беживотан."
Вуков син Димитрије сећао се касније да је 1897, када су Вукови посмртни остаци пренети из Беча у Београд и сахрањени у порти Саборне цркве, "био запрепашћен колико је Вуков ковчег лак, као да је био празан". То су изјавила и остала тројица гробара који су заједно са Вуковим сином Димитријем преносили Вуков ковчег из Беча у Београд; аустријске власти, као и српске, на молбу Вуковог сина Димитрија, нису дозволиле отварање ковчега и преношење Вукових земних остатака у нови, метални ковчег.
Курир/(Извор: "Смрт Вука С. Караџића", Алекса Ђукановић)
