Ако се зна какву улогу је у историји имало ово место, није чудо што су монарси у долазили у Карловце, а о царским и краљевски изасланицима, да се не говори... Оригинална спомен-плоча нашла се на десном стубу капије Двора две године након краљевог убиства у Марсеју 1934. Поставило ју је национално просветно друштво „Карађорђе“ из Карловаца у знак сећања на краља Александра Првог ујединитеља и његов последњи боравак у Карловцима 10. јуна 1934. Стајала је на том месту до априла 1941. када су је усташе скинуле. Садашња плоча рађена је по узору на прву с том разликом што је у тексту додато да је обновљена у време патријарха Павла и епископа Василија као и да је повод двестогодишњица Првог српског устанка.
Тај последњи долазак краља Александра ујединитеља дуго су памтили Карловчани. Остало је забележено да је краљ дошао у отвореним колима, пролазећи кроз шпалир грађана и ученика који су га засипали цвећем, од Горње цркве до Патријаршије. Записано је да је краљ први пољубио у руку патријарха Варнаву, што му је овај узвратио, а потом су се загрлили, не знајући, наравно, да је то њихов последњи сусрет. Тог 10. јуна краљ је посетио патријарха и Карловце након боравка у Новом Саду где је био гост на помпезној прослави тридесетогодишњице Новосадске трговачке омладине. Опширан извештај о томе са фотографијама донео је београдски лист „Време“, у којем се, између осталог осврће и на његову посету Карловцма. Из написа се види да краљев долазак није унапред најављен, али да то није сметало карловачком грађанству и локалној власти да тог дана иските куће цвећем, заставама и ћилимима и да се окупе у улицама којима је српски и југословенски монарх пролазио. „Време“ пише да је стигао тачно у подне и да је народ опколио кола кличући и да се краљ једва пробијао кроз масу до Двора...
И Хабзбурзи свраћали
Поред српских крунисаних глава, Карловце су походили и монарси са Бечког двора. Први из куће Хабзбурга у Карловце је 1788. дошао цар Јосиф Други. После њега то је учинио и Фрања Јосиф 1852. чији је долазак подробно описао Никанор Грујић у свом делу „Автобиографија“. Царски пар Франц Први и Каролина Августа у Карловцима су били 1817. када је Карловчанима наложено да их дочекају поређани испред кућа, у чистим, најбољим оделима...
Први пут краљ Александар у Карловце је дошао 25. јула 1919. године, али у својству престолонаследника. И тада је ушао у Карловце из правца Новог Сада, крећући се данашњом Петроварадинском улицом, јер у то доба није био изграђен садашњи државни пут. У отвореном аутомобилу, праћен коњицом краљеве гарде пролазио је улицама искићеним заставама и славолуцима, крцатим људима, који су га поздрављали. Пред Саборном црквом га је дочекао тадашњи администратор Патријаршије, епископ Георгије Летић, будући да је после трагичне смрти патријарха Лукијана Богдановића 1913, патријаршијски трон био упражњен још седам година.
Као регент и догодине, 1920. био је у Карловцима. Присуствовао је заседању Архијерејског Сабора на ком је обављено уједињење епархија које су се нашле у новоствореној држави- Краљевини Срба, Хвата и Словенаца, у једну аутокефалну српску православну цркву, а потом и благодарењу у Саборној цркви.
И представници друге српске династичке породице – Обреновић, походили су Карловце. Почетком 1903. године, неколико месеци пре но што је такође убијен, краљ Александар Обреновић са супругом Драгом, сврато је у Карловце. На железничкој станици у делагацији која му је пожелела добродошлицу био је тадашњи карловачки градоначелник Душан Милић. Краљевски пар је кренуо у Крушедол на парастос краљу Милану, који је две године пре, сахрањен у тамошњем манастиру. Према писању новосадске „Заставе“ Обреновићи су 29. јануара те године из Београда пошли у 9 да би после заустављања у Земуну где га је поздраво бан Хедервари с почасном четом и музиком, два сата касније стигао у Карловце. Новинар није пропустио да спомене како је народу чак и на путу за Крушедол било забрањено присуство.
Александар Обреновић није две године раније био на очевој сахрани, на погребу краља Милана у Крушедолу, нити у Карловцима, у чијој Саборној цркви му је патријарх Бранковић служио помен. Са железничке станице, где је из Беча у посебном вагону допремљен саркофаг са посмртним остацима краља Милана, о чему постоје и фотографије, поворка је свратила до Саброне цркве. За ту прилику, карловачки катедрални храм био је пригодно декорисан црнином изнутра и на улазима. Митрополијски недељник „Српски Сион“ подробно је извештавао о свему од тренутка када је краљ умро, преко опела које је патријарх Бранковић служио у Саборној цркви у Бечу и помена у карловачкој, до парастоса у крушедолском манастиру.
Осим несрећног Александра Обреновића још један припадник те фамилије био је у Карловцима. Реч је о кнегињи Љубици, за коју се зна да је даривала Горњу цркву, по жељи свога мужа кнеза Милоша који је био у изгнанству у Бечу. Било је то у петој деценији 19. века. Постоје индиције да је још који пут долазила. Помиње се да је то било пре но што је умрла и о томе је њена кћи Петрија Перка Бајић писала оцу у Беч, као и да је то учинила када је ишла у Румунију по сина Михајла и да је тада митрополит благосиљао Обреновиће.
У Карловцима је годину дана уточиште нашла и породица вожда Карађорђа после пропасти Првог српског устанка 1813, а пре одласка у Русију. Карађорђева супруга Јелена са синовима Алексом и Александром, кћеркама Саром, Савом и Стаменком и поћерком Великом као и послугом, живела је у Доњем крају, у гостионици „Код три Арапина“. Претпоставља се да је Карађорђе своје најближе послао у Карловце због наклоности и помоћи митрополита Стратимировића устаницима.
Зорица Милосављевић
