Ово су само нека од питања на које као да нико нема одговор. Уместо тога, лименка на фасади, до пола поједен сендвич на клупи, пластична амбалажа од кафе „за успут“ на плочнику. Да је мало више времена дало би се реконструисати шта је неко радио током дана; кад је јео, да ли му је пријало, шта је пио, какво је било пиво, да ли су кобасице биле довољно печене, а кокице свеже, шта је куца ручкала. Јер, за све то постоји писани траг. И то на улици, по ходницима зграда, у парковима, по клупама, на паркинзима, тротоарима...
У преводу, сва та понашања наводе на помисао да је бар пола града рођено и одрасло с послугом, те би сада (логично) требало да им следује лични&персонални чистач, који би их у стопу пратио и за њима чистио улицу којом ходе. Немогуће, наравно. С друге стране, колико год да се запослени у Чистоћи од раног јутра „убијају“ од посла не би ли почистили све што се претходне ноћи „произвело“ током забава, шетњи, вожњи скејта или ролера и осталих активности, ти људи једноставно не могу да постигну да у паузи између вечерњег и преподневног „отпадања“ све затегну и врате у првобитно стање. Разлог је једноставан – „прва смена“ ових који загађују на норму је такође уранила, те је континуитет прљања града једина загарантована константа.
Прво што ми пада на памет (претпостављам да већина тако промишља) је да су у питању неваспитани, бахати и запуштени (не искључиво млади) људи, којима мама и тата кад су били мали баш и нису најбоље објаснили како стоје ствари у свету одраслих везано за понашања изван „њихова четири зида“. Осим лекција на тему „није лепо“ и „то се не ради“, ни „почисти иза себе“ нису савладали, те им данас изгледа није баш најјасније како би требало да функционише живот у граду с безмало пола милиона становника. Па да исправимо ту неправду и објаснимо: осим загарантованих права, свако од нас би требало да буде свестан и наставка приче, који можда баш и није толико атрактиван и „ин“, али је зато неопходан. Наравно, мислим на пакет грађанских дужности и обавеза: уживати у уличној храни је скроз ОК, под условом да се остаци и амбалажа убаце у корпу за смеће; обожавати свог љубимца је баш онако cool, али само ако иза њега и почистите; феноменално је ходати/возити бајс или скејт онако слободно и разиграно троатоаром, уз напомену да би то требало да радите десном страном, а било би згодно да макар с једним уветом будите и „присутни“... И могло би се тако набрајати још дуго. Јер, пуно је тих право/дужност пакетића, који би свима у граду живот учинили знатно прихватљивијим и лакшим.
Премда се нисам упуштала у озбиљније истраживање јавног мњења на репрезентативном узорку, нити сам размишљала да спроведем брзинску анкету (осим ако се не рачунају повремени разговори с пријатељима и колегама на тему „шта нам се то дешава“), чини ми се да ова прича није само у вези с нашим (не)васпитањем, бахатошћу и безобразлуком. Као и обично, ствари у животу никад нису тако једноставне. А не, увек ту има „још нечега“ и то таман довољно да онако све фино искомпликује. То „још нешто“ у овом конкретном случају би било у вези с егом, који се (баш као и пуно тога другог у ова транзициона времена) прилично неједнако и неравноправно распоредио – једнима превише, другима премало. Притом овог пута (колико год то увек била инспиративна тема) не бих о сад већ уобичајеној појави – већи џип, дужи нокти, раскошније екстензије на глави и силикони у гузи, скупља ципела, моја срећа, мој посао, моја каријера... Не, нећу о егу на стероидима, који чини се расте управо пропорционално смањивању овог нашег већ неко време села од света. Овог пута ме више занима такозвана „тиха већина“, то јест, сви они који се нису „снашли“ и немају своје прецизно одређено место под сунцем, нити су у прилици да на било који начин утичу да се то „стање ствари“ у њиховим животима промени. То су вам сви они „испуштени“ млади људи крхког ега, који не знају да ли ће наћи посао, нису сигурни ни да ли ће им у том смислу школа користити, не знају кључне људе у граду, немају „педигре“, а нису ни део „златне“ младежи... Нису супер интелигентни, нису ни ванредно талентовани – просечни су и самим тим „испод црте“. Виде да се као неки живот око њих дешава и да се ствари мењају у овом или оном правцу, без да се то њих - који углавном (без аспирација, амбиција и/или планова) животаре - дотиче. Што би се рекло, „lose-lose“ ситуација или у преводу – ни устати, ни одустати.
И шта им онда тако без пара, харизме и шансе преостаје? Једино да „у складу с могућностима“ оставе неки траг; да нас обавесте да су и они овде. Е, сад што се нама начин „комуникације“ баш и не свиђа – наш проблем. Наравно да то није начин и да не би требало тако, али с друге стране - ни њих нико не пита шта би и како би они...
Јасна Будимировић
