Девојци срећу могу да покваре тек паклене врућине које (нема чаше меда, без чаше жучи) најчешће иду у пакету.
Критично постаје кад се град толико угреје да хлада нема ни у ситан ноћни сат, ни у цик зоре. Другим речима, кад се дође у фазу да више ни своју мисао (па била она и најједноставнија) човек не може ни да „ухвати“, ни да „увеже“. Као неко ко би, да се којим случајем родио у Америци, због поремећаја пажње и „нервозе“ у ногама био на терапији од малих ногу, није тешко претпоставити да на (пре)високе температуре најчешће реагујем - нестабилно. У преводу, за врелих летњих дана (па још кад се онако фино упакују у паклену недељу) мало је тога што ме не изнервира и не испровоцира.
Живцира ме безмало све; од прљавих улица, гужве у саобраћају и све „тање“ кафе по кафићима, преко неваспитаних пролазника који као да намерно не поштују правило десне стране на тротоарима и бициклиста који баш ту нађу да се јако журе, па до нељубазних продавачица и набеђених хипстера који мисле да се дан рађа само како би они могли да наставе да се задовољно смешкају. Јасно, у неком тренутку (отприлике кад проценим да бих могла да будем опасна по окружење) мудро се повучем у своју пећину, то јест у своја четири зида, где ми је – под условом да неко од комшилука није баш у том тренутку решио да спрема или, још горе, реновира стан – макар на кратко све потаман. Ако се стекну ти „зен“ услови, онда се најчешће „бацам“ на плевљење свог малог врта и/или слушање музике, док у супротном, то јест, кад комшилук „свира“ бушилицом у наш заједнички зид, најчешће ставим слушалице у уши и кренем по друштвеним мрежама. Како бих се с неким (пожељно непознатим) онако за своју душу исвађала.
Тако сам се ових дана на „плус не зна се колико степени“ баш онако фино издиванила с НН лицима на две теме. Прва се тиче све присутније гадљивости и појачане осетљивости појединих чланова наших малих виртуелних група на то што неко (срам да га буде) не погоди баш сваки пут где би требало ставити зарез или, рецимо, двотачку. И није то сад да им ова појава само смета, већ најчешће следи и презриви закључак како нам је баш због тих и таквих „полуписмених“ (јер такви су, намеће се закључак, под обавезно и глупи) лоше да нам горе не може бити. Две ствари ми у тој њиховој поставци посебно иду на живце: прва је, наравно, сво то малограђанско сматрање на тему како су они који непогрешиво „убоду“ сваки зарез и велико слово, а и имају све зубе у вилици самим тим пуно бољи и свакако паметнији од остатка плебса, док се друга тиче потребе „посебних“ да се читав свет (и демократија, наравно) врте око и што је још важније - према њима. Као да су баш они лиценцирани да остатку постављају и намећу своје стандарде. А онда, за оне који се баш не би са свим изнетим сложили, то јест оне који не поштују задате вредности, онако демократски, следи казна. Очекивано, Unfriend&Block за крај ове прве теме.
Друга врела летња тема ме је, морам признати, затекла донекле неспремну. У време свих тих појачаних осетљивости, није ми пало на памет да би некоме могло да засмета и то што основци и средњошколци не путују на екскурзије у иностранство, већ се (одлуком Министарства просвете, како сам утврдила) шврћкају искључиво по домаћем терену. Идеја је, како сам могла да прочитам у образложењу, да млади прво упознају своју земљу. Мени сасвим прихватљиво, а згодно је (ако могу да додам) и због све већих разлика у платним разредима родитеља деце. Усто, не мислим да су моја и генерације неку годину млађе или старије од нас због тога што су (уместо до Венеције, Рима, Беча или Лондона) на екскурзије ишли на Златибор, Дивчибаре, Палић, Летенку или, рецимо, Лепенски вир остали ускраћени за било шта... Провод је, колико се сећам, био сјајан, а притом смо нешто могли и да научимо. Више од тога, претпостаљам, ни не би требало да буде укључено у „аранжман“ школског туризма.
Наравно, не и за оне који мисле да смо ми „с периферије“ (увек некако примитивни и затуцани) и на ову тему оманули. Због тога нам се, како кажу, ни у будућности не пише добро. Јер, деца која пре мале матуре нису видела белог света биће, очекивано, „примитивна и затуцана“ бар као и њихови родитељи што су били. Могуће још и гора... Да будем искрена, то с тим белим светом као чудотворном формулом за “излечење” свега непожељног и неприхватљивог, уме прилично да избаци из такта и све ми више личи на женско веровање у магичност хаљине; скинеш је с вешалице, обучеш и - нова, бар десет центиметара виша и пет кила лакша, жена! Не бива… Бар не у овом филму. Овде се прича углавном завршава свима познатом “магарац у Рим, магарац из Рима”...
Нити по правопису „накићена“ форма може да надомести суштину, нити једна хаљина (па била и најскупља) чини даму од стила и укуса. А што се тиче све те празнине која само протрчи планетом, без да је (част изузецима у чијим путописима уживам) уопште схватила где је била, нема смисла ни трошити речи. Паметније ми је да то време „инвестирам“ у упознавање света који је у међувремену свратио код нас...
Јасна Будимировић
