Професор Раденовић је један од најцитиранијих математичара света и раније је научне радове потписивао за Универзитет у Београду, а затим га је ангажовао Универзитет краља Сауда у Саудијској Арабији.
У интервјуу за РТС рекао је да разлоге за своју амбицију проналази још из детињства, тамо где је рођен, у основној школи подстицај учитеља, па у Горњем Брестовцу наставника Динчића, свог разредног, па после у Лесковцу од професора математике Слободана Павловића, а помиње и подстицај сјајних асистената и професора на Природно-математичком факултету у Београду.
Питање је какав бих ја био да сам рођен у Београду или било ком месту у Србији где сад деца која иду у први разред уче математику на начин на који се учи. Имају три књиге, а не знају да читају. Ја не могу да се сетим у ком сам разреду добио било коју књигу из математике, али то подстицање од стране учитеља је било као штапом и канапом, рекао је Раденовић.
Према његовим речима, некада је много боље да немате књигу, него да имате игру. Када је дете први, други разред основне школе, не зна добро да чита, али када учи да чита циљ је да се оријентише, напред–назад, лево-десно, горе–доле, веће–мање, да узме метар и измери дужину собе.
Рекао и је да се око свог повратка у Београд договорио с председником Александром Вучићем.
Није он мене убедио, тај позив из Њујорка, он може да ми буде син. Осетио сам своју слабост. Ја сам отишао тамо да решим стамбено питање ћеркама. Немојте да помислите да је то као код фудбалера и певача, то је сића, али то је цена у целом свету и кинески универзитети толико дају. Ја сам се чим ме звао, кад сам видео да је то председник, ја сам се трансформисао мало, рекао је Раденовић.
Према његовим речима, не може једна мала земља коју су тукли у свим ратовима у последњим вековима, отимали, рушили мостове итд, да даје као бивша колонијална земља која је све стекла на отимању.
Ја не бих тежио да наш универзитет буде као Харвард. Изгубили бисмо нашу душу, рекао је Раденовић.
