– Када добијем животињу, прва фаза је скидање коже, пажљиво да се не просече, потом чишћење коже од меса и масти. Неке птице, попут шумске шљуке, имају јако танку кожу и тада посебно треба пазити. Потом се од дрвене вуне и гипса прави тело које мора да буде идентично пропорцијама које је животиња имала. Онда се стављају жице које иду кроз главу, која се такође претходно очисти од унутрашњости, затим кроз крила, уколико је реч о птици, ноге и реп, и најзад се ушије рез који не треба да буде видљив. Преко тела животиње се ставе конци који су лабави, али довољни да држе перје онако како оно треба да стоји и тада креће сушење који траје 21 дан – детаљно нам појашњава Стојановић.
Када је препарирана животиња званично то и постала, следи њено излагање, али и адекватно одржавање. Прво што по скидању конаца следи јесте фарбање, односно шминка и декорација по потреби.
– Најбоља заштита је уколико се експонат стави у стакло, јер једино је тако безбедан од прашине, мољаца и музејских гризлица. У супротном га треба чистити фином четком или чак ставити кесицу лаванде у близини да не буде видљиво, рецимо срндаћу иза ушију, како би се превентивно заштитио од штеточина – додаје наш саговорник, напомињући да је важно експонат држати даље од прозора и директне сунчеве светлости да не би посветлео, али и од грејних тела како не би дошло до оштећења, попут пуцања кљова.
Стојановић је у овом послу од 16. године, односно три деценије. Почео је са препарацијом случајно – кад је другаров отац из лова донео прелепог фазанског петла, а мајка га потопила у врелу воду и очерупала.
Ништа без боравка у природи
По Стојановићевом мишљењу, за препаратора је важно да пуно времена проведе у природи, да посматра понашање и кретање дивљачи.
- Технички део посла може бити беспрекорно одрађен, али ако се не погоди прави покрет и тренутак из природе, све је узалуд – каже новосадски препаратор.
– То ме је заинтересовало, јер има толико предивних птица и животиња које су скончале, а овако им се на неки начин врати живот. Сећам се, гледао сам тог фазана, прелепих боја, не знаш која је лепша, па бели оковратник... – вели новосадски препаратор.
Како ни тада није било курса и школе за препараторе, занат се учио од старијег мајстора. Међутим, једно је научити технику, а сасвим друго стећи осећај искуством. Међу препарираним животињама које је радио највише је крупне ловне дивљачи са територије Србије, попут ритског јелена.
– На једном семинару у Данској ондашњи стари препаратор је рекао како смо ми важни за човечанство зато што спречавамо да нешто пропадне, те чувамо за будуће генерације како би виделе изглед разних животиња – закључује Небојша.
Леа Радловачки
