Због тога је важно да педагози и психолози што више времена проводе по ходницима, учионицама, вртићким собама, ваннаставним активностима, али и да чују данашње очеве и мајке и њихове проблеме. Прилику за то наша саговорница имала је недавно у новосадској Гимназији „Светозар Марковић”, говорећи о неисцрпној теми „Однос родитеља и тинејџера”, а потом су уследили и позиви других сродних државних школа којима је циљ да се премости јаз између жеља и могућности, те да се деца прихвате онаква каква јесу.
– Једна од већих промена дошла је с друштвеним мрежама, на којима је дете постало статусни симбол својих родитеља, као доказ да су успешни, фокусирани, посвећени – каже Голићева. – Годинама се провлачило оно чувено „све долази од куће”, па се самим тим појачала срамота породице за сваку грешку детета. Све чешће родитељи не могу да поднесу све оно што младост носи, а то значи и лутање, и грешке и падове. У много случајева очекују одличан успех у најбољој гимназији, иако је дете позвано за репрезентацију у одређеном спорту, а за то би генетика, па и остали фактори, морали да буду вансеријски. У оваквим школама, широка палета интересовања подразумева да не можемо бити најбољи из сваког предмета. Како се дете сналази у друштву, уме ли да каже „не” кад сви кажу „да”, колико има искуства, колико је сигурно у себе, запостављене су вредности у данашњем васпитању, јер то не можеш ставити на друштвене мреже.
Преамбициозно родитељство, које подразумева плаћање сијасет приватних часова, честе доласке у школу, вршење притиска на наставнике, није ништа друго него лепо упаковано занемаривање, додаје.
Дете треба мерити по томе колико се залаже, а не по резултатима, што не значи да оцене нису важне, каже Голићева, већ да треба проширити видике, а родитељима буде лакше кад виде да је неке проблеме са којима се носе у фазама адолесценције наука давно препознала.
– Моја менторка је знала да каже: „Ако се сви лепо слажу у пубертету, неко не ради добро свој посао”, или тинејџер не сме да каже, или родитеља баш брига па све допушта. То је период који подразумева неки мали „ринг”, који би морао да остане пун љубави, а тек онда све остало. Слепа послушност као знак доброте и квалитета довела је многе у замку предатора. Традиционални начин васпитања у ком се увек питао одрасли пао је само зато што нису сви ауторитети били добронамерни, већ су злоупотребили своју позицију, што приватну, што пословну. Само развијање критичког мишљења моћи ће децу да сачува од тога. Преадаптирана деца, која су схватила да треба угађати ауторитетима како би био „мир у кући”, лака су за одгајање у младости, али су тешка касније сама себи, јер се родитељи пре или касније измакну из нашег живота – упозорава саговорница.
– Стручну помоћ потражиће тек кад дете поквари оцене, а не због силних свађа које су имали у кући, јер су петице одавале утисак да је све у реду – каже, додајући да уколико ђак устаје у четири ујутру да би учио, можемо тумачити као проблем у најави. – Без слободног времена тинејџер не може да пронађе себе. Треба просто да му буде досадно како би видео на коју страну ће га „повући” живот и шта је то чиме ће испунити слободно време. Родитељи кажу: „Зар треба само да лута по Променади, гледа у телефон, излази, да га узме улица?” То је део који могу донекле да контролишу и помогну деци да пронађу различита интересовања. Јер биологију не учимо само из књиге већ и шетањем кроз шуму, хемија се може схватити и у кухињи, док посета неком граду може бити лекција из историје и географије. То смо некако заборавили и зато тако лоше пролазимо на тестирањима где се гледа практична примена знања.
С. Милачић
