Марина и Златко пре 12 година суочили су се са највећим животним изазовом када је на свет стигао њихов син Лука. Иако су и трудноћа и сам порођај протекли сасвим уредно, сви прегледи обављени радовно а дечак добио оцену девет, лекари су родитељима након порођаја саопштили да беба има Даунов синдром и срчану ману, која захтева операцију до четврте године живота. Након првобитног шока, уследило је и једно питање од стране медицинске сестре које Марина никада неће заборавити и гласило је - а, ви дете нисте оставили у дому?
- Наравно да сам била у шоку. Нисам била припремљена на то, притом ми је била прва трудноћа. Сећам се да сам питала супруга Златка шта ћемо да радимо. Без икакве дилеме је рекао: “То је наше дете, не бих га дао ни за шта на свету”. С обзиром да смо тада већ имали Ница, Златковог сина из претходне везе, третирали смо их на потпуно исти начин, без обзира што је једно дете од њих дете са сметњама. Њено питање вероватно никада нећу заборавити. Не знам шта ми је било шокантније, што ми медицинска сестра поставља такво питање или што га са таквом лакоћом изговара, започиње Марина своју причу за РИНУ.
Тада се у њој пробудила лавовска снага коју само мајке могу да разумеју, и одлучили су да ће учинити све да њихово дете колико год је у њиховој моћи има нормално детињство и живот. Не спори да је било баш тешких момената, које су она и Златко успешно превазишли.
- Почели смо да радимо вежбе са физиотерапеутима од његовог 2. месеца, што у специјалној болници, што приватно. У почетку није могао самостално ни да држи главу. Сећам се дана када је први пут успео сам да подигне главу из полулежећег положаја. Толико смо били срећни. Требало је доста понављања и упорности. Проходао је са 2,5 године и већ тада је био много стабилнији него вршњаци “његове популације”, како то лекари умеју да кажу. Када смо се преселили у Немачку, овдашњи доктори су заиста били одушевљени његовим општим стањем јер се разликовао од својих вршњака. Онда је уследила операција срца на отвореном грудном кошу, па опоравак… све је то требало издржати и наставити нормалан живот. Дуго није умео да се пење и силази степеницама, па смо га носили свакодневно до стана. Све док једног дана није показао да хоће сам да проба, каже Марина.
Неколико година после Луке, Тахировићи су добили и кћеркицу Милу. Иако је разлика између њих 6 година, данас је управо она та која га “гура” напред. Помаже му при изговору, објашњава како и шта треба да се нацрта, помаже му на пример око затварања рајсфершлуса или закопчавања дугмади… једноставно ту је за њега. Не зато што су то родитељи тражили од ње, већ је просто сама рано схватила да треба да буде уз брата, да му је потребна помоћ, да му се нађе кад год нешто не може одмах да савлада.
- Нема апсолутно никакве разлике између њих троје. Где год идемо, Лука је са нама. Било то путовање, одлазак на базен, ручак у ресторану, биоскоп, Лука је увек ту. Зато и сматрамо да није типични Даунић, како их зову од миља у вртићу. Резултат таквог третмана је да Лука обавезно поздравља комшилук, маше возачима у градском превозу, понаша се на јавним местима као потпуно здрава особа, била то продавница, где сам убацује прозводе које користимо у колица или ресторан, где потпуно самостално једе. Може самостално да обавља личну хигијену, сам се облачи, важно му је рецимо да увече има спремне ствари које ће сутра обући, каже ова храбра мајка.
Лука је дете које одмалена обожава музику. Црвена јабука и Дино Мерлин су му омиљени, по цео дан слуша њихове песме. Воли да црта, бојанке су му веома важна активност у току дана. Има чак и своје фигурице које црта, потпуно аутентичне чикице. Обожава да вози бицикл, воли базен и море и дечје паркове. Велики је гурман. Како би максимално били уз децу, посебно уз Луку, Тахировићи се баве послом од куће - припремом и снимањем видео рецепата и имају свој yоутубе канал.
- Врло често ми он помаже када правим колаче, воли тесто и калупе за кекс. Укључен је, такође, и у кућне послове. Посебно воли моје колаче јер их због посла којим се бавимо свакодневно правим. Углавном воли кад се нешто дешава и када се крећемо. Не воли лекаре, али како одраста, схвата да доктори постоје да би нам помогли. Тренутно се налази у фази раног пубертета, па уме да буде променљивог расположења, али је углавном насмејан и добро расположен, додаје Марина.
За све родитеље који се суочавају са сличном или истом ситуацијом ова мајка има само једну поруку.
- Тешко је, не могу као мајка да кажем да није. Колико год ми третирали сву нашу децу на исти начин, ипак код Луке има много више рада и треба више енергије. Али, можда једини исправан савет је не одустајати и наново покушавати, ма колико тешко било. Да ли је у питању одвикавање од пелена које је код нас потрајало, да ли проходавање, да ли говор… ако је данас лош дан, сутра ће бити бољи. Од седења и плакања заиста нема ништа, закључује Марина.
РИНА
