Ова публикација показала је да све мање националне заједнице имају тенденцију опадања броја припадника, али и представила који су проблеми са којима се малобројне националне заједнице суочавају у остваривању законом утврђених права на образовање, културу, информисање, као и право на службену употребу језика и писма.
Истраживачи и аутори ове публикације Јелена Перковић и Дарко Баштовановић истичу да је несразмерно мали број објављених публикација о тим заједницама у односу на значај њиховог доприноса у политици, економији, култури и да се поставља питање да ли би о доприносу мање бројних заједница требало да пишу само припадници тих заједница, или и истраживачи шире заједнице, уз напомену да ни академска јавност у Србији, али ни њихови сународници у државама матичног народа нису упознати са тим доприносом.
Све националне заједнице у овом истраживању, изузев јеврејске, имају своје националне савете, али различито остварују своја права.
Чешка национална заједница на простору данашње Србије живи скоро два века. Први припадници чешког народа су пристигли на територију данашњег Баната, а формирањем нове државе Србије, посебно у другој половини 19. века, припадници чешког народа масовније долазе прихватајући отворени позив као занатлије, трговци, банкари, професори, инжењери, војни стручњаци, индустријалци остављајући дубок траг у развоју Србије као самосталне државе.
Према попису становништа из 1948. на територији Републике Србије живело је 6.760 припадника чешке народности а према последњем попису 2011. као припадници те заједнице изјаснило се 1.824 грађана Србије.
Чеси су највећим делом насељени у јужном Банату односно општини Бела Црква, општини Ковин, Вршац као и у Београду, Новом Саду, Крагујевцу, Лесковцу и Суботици, а припадници чешке заједнице слабо познају књижевни чешки језик и правопис и најчешће говоре српски језик.
У циљу очувања матерњег језика, потпомогнута од Републике Чешке организују се курсеви чешког језика. Чеси у Србији се у погледу верске припадности већином изјашњавају као католици, а мањим делом као евангелисти.
Украјинци који сада живе у Србији, претежно у војвођанском простору, дошли су мигирацијама из Босне и Херцеговене у време када су ове две републике биле саставни део Краљевине СХС и Југославије.
Украјинци у Врбасу, Кули, Сремској Митровици...
Према последњем попису становништва данас у Републици Србији живи око 4.600 припадника украјинске заједнице, од чега скоро 90 посто живи у Војводини у око 200 насељених места. Украјинци су се груписали пре свега у општинама Кула, Врбас, Сремска Митровица, Инђија, као и у Београду и у Новом Саду.
Припадници украјинске заједнице говоре свој матерњи језик, али се он полако заборавља чиме се убрзава асимилација припадника украјинске заједнице. Промена је забележена увођењем у образовни систем Србије предмета украјински језик и историја националне културе, који се факултативно изучава у две основне школе - у Кули и у Врбасу.
Украјински језик ни у једном насељу где живе Украјинци нема статус службеног језика. Украјинци у Србији су већином гркокатоличке вере.
Немачка национална заједница била је једна од бројнијих на простору Војводине, али су збивања по завршетку Другог светског рата утицала на готово нестанак ове националне заједнице.
Бројније присуство припадника немачког народа на простору јужних делова Аустријског царства забележено је у другој половини 18. века када је Марија Терезија отпочела највеће миграције у Европи.
Намера Бечког двора је била да се после пораза Турака и њиховог повлачења предео данашње Војводине и Баната насели живљем из разних крајева аустријског царства.
Пола милиона Немаца живело у Краљевини Југославији
Први дошљаци немачког порекла били су углавном земљорадници, сточари, занатлије разних струка и ситни трговци. Они су се, без обзира на сложене економске историјске околности, задржали на простору Војводине и јужног Баната дуже од два и по века.
Подаци говоре да је у Краљевини Југославији 1931. године било око 500.000 Немаца да би данас њихов број у државама које су настале распадом Југославије износио око 10.000.
На територији Србије, према попису из 2011. било их је 4.064 са напоменом да се та цифра можда и преполовила пре свега због убрзаног исељевања припадника ове заједнице и демографске старости немачке заједнице. Највећим делом Немци живе у Војводини.
Други светски рат обележио је припаднике немачке нације најодговорнијим за ратне злочине и ратна разарања. По ослобођењу Југославије, око 300.000 Немаца је напустило њену теритотију, а знатан број је страдао у радним логорима.
Социјалистичка власт је немачком становништву одузела право на имовину, као и сва грађанска права одлуком из 1946. године. Промена става према припадницима немачке мањине у Југославији десила се почетком двехиљадите године када се ревидирају оцене и ставови према немачкој мањини чији су припадници били држављани ондашње Југославије.
Словеначка национална заједница је у последњих сто година имала статус конститутивног народа у држави која је мењала име да би се на крају распала у неколико самосталних држава.
Словенци у статусу националне мањине
Присутност већег броја Словенаца, које историјски извори бележе у 20-им и 30-им годинама 20. века, део је обимнијег миграционог феномена, подстакнутог успостављањем севернојадранске границе и прикључења некадашњег Аустријског приморја Краљевини Италији након Првог светског рата. Распадом СФРЈ, Словенци постају национална мањина-заједница у Србији.
Уочи тих догађаја, према попису из 1991. у Србији је било 8.001 припадника словеначког народа да би двадесет година након тога у Србији било 4.033 Словенаца, али сада у статусу националне мањине. Словенци у Србији говоре свој језик, али због дисперзивности популације немају предуслова да се тај језик изучава у образовном систему Србије.
Словеначки језик се изучава ван школског система, а групе се формирају према исказаним потребама.
Припадници јеврејске заједнице су се углавном бавили трговином, а први податак о броју Јевреја на територији Србије као суверене државе је из 1912. када је забележено да их има 5.000. На територији Краљевине СХС живело је укупно је око 6.000 припадника јеврејске заједице, од чега је у Србији њихова бројност у односу на 1912. више него удвостручена - било их 13.500, а у самом Београду је живело 10.000 припадника јеврејске заједнице, односно народа мојсијеве вере како се званично дефинисао њихов национални идентитет.
Данас у Србији према последњем попису има 750 Грка мада су процене да међу становништвом Србије има око 15.000 грађана грчког порекла који се изјашњавају као Срби.
Припадници грчке заједнице живе у Београду, Новом Саду, Смедереву, Нишу, Сомбору, Панчеву, Суботици, Крагујевцу, Бору, Бачком Петровцу, Зрењанину.
Грци су имали своје школе у Новом Саду, Вршцу, Земуну, Смедереву. Данас грчки језик није у систему државног образовања већ се учи у групама које се образују према потреби.
Грчки језик нема статус службеног језика. Грчка заједница нема медије ни на српском ни грчком језику.
Један од најтрагичних периода у новијој историји јеврејског народа је свакако њихово страдање (холокауст) и прогон за време Другог светског рата. Према подацима на територији Југославије уочи 1941. живело је 82.500 Јевреја.
Само у току једне године од априла 1941. до маја 1942. нацистичке власти у Србији су убили око 16.000 Јевреја. Холокауст је преживело 14.000 југословенских Јевреја. На територији Србије их је било 8.000 од чега је око 4.000 у Војводини. Интересантно је напоменути да су припадници јеврејског народа, држављани тадашње Краљевине Југославије, током Другог светског рата учествовали у борбеним акцијама партизана, али и четничког покрета.
Након завршетка рата више од половине преживелих Јевреја се иселило у Израел.
Према последњем попису из 2011. у Србији има 787 Јевреја. Већином живе у Београду, Новом Саду и Суботици. Припадници јеврејске заједнице углавном се изјашњавају да им је српски језик матерњи.
Са овако мало бројном популацијом и неповољном старосном структуром, припадници јеврејске заједнице немају реалних услова да се хебрејски језик уврсти у систем државнг образовања.
Међутим, с времена на време организују се групе за учење хебрејског језика. Јеврејска заједница нема организован Национални савет, али своје активности води преко Савеза јеврејских општина Србије.
Након окончања грађанског рата у Грчкој, део грчких бораца и цивила, њих око 2.500, добило је уточиште у тадашњој Југославији где су боравили у периоду од 1945. до 1949. у оквиру такозване Грчке републике у Буљкешу - данашњи назив Маглић.
Александар Савановић
