Милан Инић Јасерштајн: Монтажа је оно што ме покреће

У број­ка­ма то из­гле­да ова­ко: по­је­ди­ни ње­го­ви кли­по­ви на Ју­тјуб ка­на­лу има­ју ми­ли­о­не пре­гле­да, тре­нут­но има око 550.000 пр­те­плат­ни­ка, као и уго­во­ре с не­ким од свет­ских ком­па­ни­ја.  С еки­пом сво­јих, да­нас већ стал­них са­рад­ни­ка, Ми­лан Инић је де­вет го­ди­на при­су­тан на Ју­тју­бу, обра­ћа­ју­ћи се углав­ном ти­нејџер­ској, па и не­што мла­ђој пу­бли­ци, ду­хо­ви­тим ске­че­ви­ма и па­ро­ди­ја­ма на раз­не жи­вот­не те­ме, ба­ве­ћи се мно­гим ве­се­лим, али и не­ким озбиљ­ним ства­ри­ма. Да је то­ли­ка Ја­сер­штај­но­ва по­пу­лар­ност у пот­пу­но­сти за­слу­же­на бр­зо и ла­ко мо­же сва­ко да се уве­ри - по­ред са­дар­жа­ја ко­ји ну­де, ње­го­ви кли­по­ви, угла­вном за­ми­шље­ни као крат­ки игра­ни фил­мо­ви, по­се­ду­ју ори­ги­нал­ни шарм, от­ка­че­ност у од­ме­ре­ној до­зи и уз то су тех­нич­ки ура­ђе­ни на за­вид­ном ни­воу.

Овај два­де­сет­тро­го­ди­шњи Но­во­са­ђа­нин тре­нут­но сту­ди­ра филм­ску мон­та­жу на Ака­де­ми­ји умет­но­сти у Но­вом Са­ду, иза­шла му је и књи­га “Не­мој би­ти тај л1к”, на­сло­вље­на по јед­ном од се­ри­ја­ла ње­го­вих ви­део ра­до­ва, а ових га да­на мо­же­те ви­де­ти и на Сај­му обра­зо­ва­ња у Но­вом Са­ду, где Ја­сер­штајн има свој штанд.

„Овим сам по­чео да се ба­вим пре де­вет го­ди­на, на кра­ју основ­не шко­ле. Ми­слио сам да је ова­ко не­што мо­гу­ће пра­ви­ти је­ди­но у не­кој ве­ли­кој про­дук­ци­ји. Сти­гао сам до кра­ја сред­ње шко­ле и схва­тио да то чи­ме се ба­вим ви­ше ни­је са­мо за­ба­ван и зах­те­ван хо­би - ка­же Ми­лан Инић и об­ја­шња­ва да га је нај­ви­ше у це­лом про­це­су за­ни­ма­ла и за­о­ку­пља­ла мон­та­жа сни­мље­ног ма­те­ри­ја­ла. Та­ко да­нас ра­ди, али за са­да са­мо за се­бе, и мно­ге екс­пе­ри­мен­тал­не ства­ри.“

„Мон­та­жа је оно што ме по­кре­ће, а за то су по­треб­ни и обра­зо­ва­ње и кре­а­тив­ност, лич­ни пе­чат“, ка­же Инић, ис­ти­чу­ћи да је би­знис по­кре­нуо у тре­ћем раз­ре­ду сред­ње шко­ле, ка­да је до­шло до са­рад­ње с не­ким од ве­ли­ких свет­ских бре­до­ва - Фан­том. Ка­ко Инић ка­же, ис­по­чет­ка је пра­вио мно­ге гре­шке, а уз по­моћ ре­ди­те­ља све озбиљ­ни­је је схва­тао и учио ка­кве су прав­не про­по­зи­цје ка­да се са­ра­ђу­је с по­слов­ним све­том.

„Ми­слим да је за мла­де вре­ме да са­зна­ју шта же­ле да ра­де у жи­во­ту, да раз­ми­шља­ју о соп­стве­ном би­зни­су, ка­да су још у сред­њој шко­ли“,ка­же Инић. „Вре­ме бр­зо ле­ти и, ко о то­ме раз­ми­шља тек ка­да за­вр­ши фа­кул­тет, у за­ка­шње­њу је.“

Ка­же да је све­стан ко­ли­ко по­пу­лар­ност ко­ју је сте­као, а ни­је му са­ма по се­би би­ла циљ, но­си и оба­ве­зу од­го­вор­но­сти, нај­пре пре­ма мла­ди­ма.

„Кроз рад сам схва­тио да за­и­ста мо­гу да ути­чем по­зи­тив­но, али то ни­је на онај кон­вен­ци­о­на­лан на­чин, не­го се и то­ме мо­же при­сту­па­ти кре­а­тив­ни­је и за­бав­ни­је“, ка­же Ја­сер­штајн, ис­ти­чу­ћи да му је же­ља да фор­ми­ра сво­ју филм­ску еки­пу, да и да­ље ра­ди он­лајн са­др­жа­је за мла­де, ко­је мо­гу да гле­да­ју и ста­ри­ји, и да ка­да до­ђе вре­ме за то, сни­ми свој пра­ви, крат­ки игра­ни филм. Ин­тен­зив­но, ка­ко ка­же, пи­ше сце­на­ри­је, али за са­да их ни­ко­ме не по­ка­зу­је.

В. Цр­њан­ски