Одлучивши се да крене бољом стазом, дошао је до тога да је успешно завршио основно и средње образовање, а потом и добио стипендију у оквиру програма социјалне заштите на приватном универзитету „Браћа Карић”. Милош је данас дипломирани економиста и однедавно координатор за ромска питања у општини Бела Црква.
- То што сам био у Дому је позитивно утицало на мене јер се дете васпитава док је мало, а мени је било све океј - почиње своју причу наш овонедељни саговорник. - Кад сам отишао у Дом било ми је као у рају, буквално. Нега, брига, васпитање, школовање, све живо, све што нисам имао код родитеља, они су ми то надоместили у сваком погледу.
Јеси ли наилазио некад на предрасуде због свега?
- Никад. Где год да сам ишао на рођендане у основној школи, увек су сви желели да ме усвоје јер сам био дете за пример. Уста моја хвалите ме... Не волим себе да хвалим, али је тако све испало. У Дому имаш само једну лествицу да изабереш, између доброг и лошег. Нема ништа између. Ја сам изабрао ту бољу. Нисам наилазио на предрасуде у вртићу и основној школи, а у средњој јесам, јер сам тамо ишао са децом из целе околине, других општина, а они ништа нису знали о мени. Само сам једном имао коментар: „Е, ти си домац!”, где је мени пала клапна, готово, вербални сукоб и то је то. Ништа специјално није било, чак ми је и ово занемарујуће.
Недавно си постао координатор за ромска питања у општини Бела Црква.
- То је било игром случаја. Не либим се никаквог посла, само да је частан и поштен, то ми је јако битно. Летос сам радио три посла да бих задовољио неке своје основне потребе. Радио сам као конобар, молерисао са братом и тако... Уопште ми није проблем да радим, битно је да само кане неки динар за основне потребе.
Који су ти сад планови, с обзиром на нову функцију?
- Прво што ми је јако битно од самог почетка, то је да обезбедимо стипендије деци ромске националне мањине. И ја сам био корисник тих стипендија, које су ми значиле током школовања, без обзира на џепарац који сам добијао у Дому, а који је био мали.
Хоћеш ли се посветити још нечему?
- Хоћу, да. Посветићу се образовању ромске деце у Белој Цркви. Њихови родитељи овде нису школовани и то занемарују и код своје деце, сматрају да није битно, а јесте, јако. И тек сад виде, кад дођу да ме питају за посао или на саветодавни разговор, кад их питам коју стручну спрему имају, кажу ми да имају само четири разреда основне школе. А, с том стручном спремом не задовољавају услове ни за један конкурс, јер је осам разреда минимум и за посао спремачице. Ја сам имао помоћ 20 година, у смислу социјалне заштите, и мени је сад ван памети да некоме не помогнем. Мени је било пуно срце кад су ми јавили из Покрајине да су обезбедили 47 стипендија за нашу општину.
По твојој процени, да ли је потребно више?
- Гледа се по успеху у школи, породичном стању, такав је конкурс. Ми смо покушали да извучемо још, али не вреди.
Примећујеш ли неке промене у области образовања међу Ромима у Белој Цркви? Да ли је све више школоване деце?
- Да, да. Јако много ромске деце је дискриминисано, шиканирају их. Али, то је све засновано на предрасудама.
Каква је генерално атмосфера у твојој општини, колико су мештани пријатељски настројени према Ромима?
- То је као и у сваком граду, увек има неки проблем, али је увек и решив. Бела Црква је само по себи мало и туристичко место, па је и ружно да се чује нешто лоше.
Шта је горећи проблем Рома код вас?
- Запошљавање. Имамо баш високу стопу незапослености, можда чак и око 70 одсто. То су најчешће младе мајке, жене, које су се раније удале, имају по двоје-троје деце и, без обзира на то што примају социјалну помоћ и дечји додатак, имају потребу да раде, да зараде и да се скину са социјалне помоћи и да им крене стаж.
Сад кад си то споменуо, који су највећи стереотипи који се везују превасходно за младе Роме?
- Највећи стереотип је - имаш 15 година и још се ниси удала?! То је оно из старих времена, али сад, веруј ми, у овом времену, свет се скроз окренуо и другачије се размишља. Млади Роми и Ромкиње немају такав став. Што би се удале и оженили, кад могу даље да се школују, да раде, стварају нешто за себе и успеју... Жеља за успехом је велика, као и ја што сам је имао. Немаштина их тера, потреба да надокнаде оно што нису имали у детињству.
То је велики мотив... Шта је тебе, ето, мотивисало да гураш, истрајеш и успеш?
- С обзиром на то да имам још четири брата и једну сестру, мотивисала ме је сама та помисао да сам одрастао где јесам и да сам дошао у социјалну заштиту, да сам успео својим залагањем и залагањем васпитача. Не бих успео да сам остао код родитеља. А циљ ми је био да се баш образујем. Увек ми је главно у глави, а то ме је и водило - стрпљен, спашен. Иако сам наилазио на проблеме, размишљао сам - ко зна зашто је то добро, идемо даље. Колико год да сам падао, мотивација и самопоуздање су ме терали да наставим даље, нисам клонуо духом и одустајао од својих циљева.
Који су ти даљи планови?
- Никад се не зна која олуја ће да ме отера одавде, мада тешко...
Можда те нека и задржи ту где си...
- Задржаће ме у сваком смислу. Веруј ми, имам јако велику жељу да помогнем и старијима и младима, уопште својој популацији, јер сам прошао тај неки систем где је успех вреднован, а уједно те гура немаштина. Баш имам потребу да помогнем својима. Ево, најежио сам се...
Леа Радловачки
