Рано побољшање је предиктор доброг опоравка, али је, у исто време, у првим недељама након шлога могућ и ризик од поновног можданог удара.
- У акутној фази најзначајнији су моторни симптоми, као што је одузетост половине тела, поремећаји говора, вида, гутања, контроле сфинктера (мокрења и дефекације). На те симптоме се и обраћа највише пажње у акутној фази. Након можданог удара, код пацијената може доћи и до промене понашања, расположења, памћења, концентрације, сексуалне дисфункције, што такође веома оптерећује и самог пацијента и надаље његове неговатеље. Пацијенти се некада не опораве у потпуности и неки од ових симптома могу бити трајни, због чега они настављају да воде другачији живот у односу на стање пре можданог удара. Како би се болесницима олакшао такав живот и побољшао његов квалитет, потребно је ангажовање чланова породице и њихове околине, као и друштва у целини – испричао је др Живановић.
Један од симптома који се јавља одложено након можданог удара је и спастицитет, односно појачан тонус мишића руке и ноге погођене стране тела, који често буде праћен непријатним сензацијама и боловима, што захтева додатни третман и лекове, као што је нпр. примена ботулинус токсина, за опуштање мишића, тј попуштање спазма.
Пацијенти са значајним последицама можданог удара имају ограничену покретљивост, те су им неопходна помагала као што су штап са четири тачке ослонца, ходалица, а некада чак и инвалидска колица. Њима је важно да имају приступ, те су потребне рампе у неким јавним установама, а некада је потребно и променити услове у кући како би се избегле различите врсте препрека (степеништа, рукохвати и сл.). Као последице, могуће су поремећаји понашања, расположења, памћења што се све одражава и на друге укућане. Стога је потребна стална психолошка подршка како самом пацијенту, тако и његовим укућанима, односно неговатељима.
- Када причамо о акутном лечењу, уколико је у питању исхемијски мождани удар, пацијенту се прво решава запушен крвни суд, што се ради лековима или ендоваскуларном интервенцијом, коју спроводе интервентни радиолози. У акутној фази почиње и рана рехабилитација, односно физикална терапија, коју спроводе физијатри и физиотерапеути, а започиње још током лечења на неуролошким одељењима. Ту се раде вежбе како би се постигла вертикализација, односно најпре седење, устајање, па на крају и ходање. У рехабилитацији учествују и логопеди, како би се опоравио говор, али и функција гутања. И у овој фази рехабилитације је веома важна стална психолошка подршка – објашњава др Живановић.
Потребна удружења пацијената
Др Живановић је испричао како се у Европи посвећује пажња животу након можданог удара, како би се помогло пацијентима и неговатељима, пре свега у смислу побољшања квалитета живота. Оснивају се удружења у којима су пацијенти, лекари, медицински техничари, терапеути, логопеди. У Србији постоји једно национално удружење пацијената, са седиштем у Ћуприји, које има углавном регионални значај, али је потребно више таквих удружења.
Након акутног лечења у болници, где проводе од неколико дана, до неколико недеља, пацијенти се потом најчешће упућују у установе специјализоване за рехабилитацију, Клинику за медицинску рехабилитацију УКЦВ или специјализоване болнице, односно бање у Меленцима, Сланкамену, Бездану.
- Најчешће пацијенти директно из болнице иду у ове установе, а некада прво буду један период код куће, па се тек упућују у ове бање. Тамо раде вежбе, имају кинезитерапију, терапије струјом, ултразвуком, балеотерапију и све што лекари – физијатри процене да треба. Односно све оно што им је потребно за опоравак. Обично остају у бањама до највише три месеца – истакао је др Живановић.
Према његовим речима, пацијенти треба да буду упорни током рехабилитације, нарочито у првим месецима. Након шест месеци до једне године постигне се максимално могући опоравак.
- Не треба очекивати чуда. Не може се увек очекивати велики функционални опоравак, посебно код тешког можданог удара. Међутим, они са блажим последицама се могу вратити нормалном животу и претходном послу – напоменуо је др Живановић.
Љ. Петровић
