Кад неког сретнем, не занима ме је ли Хрват, Србин, Мађар или Конгоанац, важно је само да је човек – прича др Иво Белан, познати лекар, још познатији маратонац, у бројним новинама промотер здравог начина живота, аутор књиге „Џогинг” и вечити младић, који је лане утрчао у девету деценију.
Рођен је у Тивту, одакле је и његов покојни отац Трипо, најмлађи од 11 потомака, официр Краљевске ратне морнарице, машинац на торпедном чамцу. Због честих прекоманди, породица се селила 16 пута. Медицински факултет Иво је завршио у Загребу, а у Београду, након одслуженог војног рока, постао је резервни официр ЈНА. У Пакрацу се запослио и у ординацији упознао своју Божицу, тек пунолетну девојку, која му је сваких неколико дана долазила на преглед и жалила се на нову болест.
– Једног дана ми прораде кликери. Била је заиста млада, 11 година млађа од мене! Пошто сам немиран дух, после две године одем у Енглеску, да радим у болници за кожне болести. Убрзо је дошла моја Божица и ми се венчамо. Једне ноћи у Бирмингему, током дежурства, читам новине и видим велики оглас либијске владе, тражи докторе. Пријавим се, приме ме и већ следећи месец, Божица и ја смо стигли на пустињску периферију Триполија. Ту доживим Гадафијеву револуцију, тамо ми се родио старији син, име моје. Можда је требало да га, као што је тамо обичај, назовем Мухамед. Носталгија је била јача од уживања у сунцу и мору па се вратимо у Загреб, где Божица роди и сина Антона.
Одмах је постао, и као стручни сарадник остао у фабрици лекова „Белупо” до пензије.
– Посао је захтевао честа и дуга путовања, која су ме приковала за волан па сам једва чекао да се сваке недеље с пријатељима на малом фудбалу наскачем, добро надишем, уморим и поштено ознојим, да мојим укоченим зглобовима и млитавим мишићима капнем трунчицу мелема. Једне вечери, на моје велико разочарање, нико од саиграча није дошао. А тад, пре готово пола века, вести о џогингу су се шириле светом. Помислим: „Зашто не бих и ја?” Обукао сам дрес, обуо патике и истрчао на улицу. Људи су се за мном окретали, неки подругивали јер видети човека да трчи крај цесте било је право чудо. Суседи и колеге шапутали су: „Је ли он чист?”.
Први пут сам претрчао неколико километара, затим све дуже и у мени се пробудио нагон за маратоном. Имао сам срећу са спонзорима и стартовао у Њујорку, на најмасовнијем маратону на свету. На старту је тад било 11.553 људи (данас их буде више од 30.000), а бодрило нас је 2,5 милиона – сећа се шјор Иво дебија. – Трчати у Атини сан је свих маратонаца света јер је посвећен ратнику Филипидесу, мобилном телефону старог доба, који је трчао 42 километра да би обавестио Атињане да су на Маратонском пољу побеђени далеко бројнији, наизглед несавладиви Персијанци, али и да спремају напад на град. Чим је то изговорио, од напора му је препукло срце. Нас 1.200 из 25 земаља од истог бојног поља смо трчали до Олимпијског стадиона у Атини. Савладао сам и супермаратон од 100 километара у Билу у Швајцарској, а са сином Ивицом и у Хонгконгу.
Иво је трчао на традиционалним маратонима у Минхену, Риму, под зидинама Кремља, уз обале Црног мора, у Бечу, Прагу, Будимпешти, Лас Вегасу, Јамајци, Луксору у Египту, а и по великој Југославији.
„Један од најмасовних био је „Партизански марш„ у Кумровцу, за Дан младости. Имао сам част да трчим и с легендарним освајачем олимпијског сребра у Мелбурну Фрањом Михалићем, који је ту победио пет пута – сећа се Иво.
Лако је стигао до циља полумаратона у Бањалуци, Сарајеву, Ријеци, Загребу, Београду, а спрема се и за Нови Сад.
„Пре деценију почео сам да шпартам од хрватско-црногорске границе на Дебелом бријегу до мог родног Тивта. Ту сам „Трку мира”, 31 километар дугу, посветио оцу, Бокељима и свим људима отпорним на вирус мржње – вели маратонац коме је у Подгорици председник Филип Вујановић поклонио сат, за допринос зближавању народа. „Кад сам пре 43 године кренуо, нисам појма имао колико ће ми задовољства трчање донети, побољшати срчано-плућну и општу способност, ојачати психичку кондицију и омогућити да упознам разне крајеве и дивне људе. Што би рекла мајка Фореста Гампа – живот је попут кутије чоколаде. Никад не знаш шта ћеш добити.
Мада му нико није викао „Иве, ран!“ (трчи, Иве), он је претрчао бар десетак хиљада километара, од Загреба до Токија, отприлике.
Јелена Стаменковић
