Смишљали су разне начине како би умакли пред бољшевицима, а један је био да задње име свог презимена које је гласило "В" и било типично за племиће, промене у "Ф" које је било карактеристично за породице ниже друштвеног сталежа и није привлачило пажњу. Тако је и племић Иван са презименом Чизоф отишао из Русије, а пут га је довео у Србију где и данас живе његови потомци.
Таква презимена била су уобичајена и честа у нижим друштвеним слојевима па самим тим нису привлачила пажњу. Тако и данас постоје потомци Романових који су у егзилу задржали презиме Романоф. Након бега из домовине неко време је провео у Будимпешти док га сплет околности није довео до Суботице па онда и до Сенте где је живео до своје смрти 1972. године. Сам живот у егзилу није био ни мало лак јер се недуго по свом доласку, сада због свог руског порекла, нашао на мети овдашњих комунистичких власти, каже за РИНУ његов потомак Младен Михаиловић који данас живи и ради у Београду.
Ни то што се оженио женом из Србије и са њом основао породицу, Ивану Чизофу није помогло да добије наше држављанство. Младен додаје да је његов прадеда тада трпео најразличитије уцене и притиске.
Можда најбољи пример тога био је услов који је пред њега стављен, а тицао се држављанства. Исто је могао добити само и искључиво под условом да се запосли као чистач улица. Поносни племић и школовани пуковник царске гарде одгајан за живот у времену које је преко ноћи нестало није пристао да буде понижен, а пасош Југославије добио је тек непосредно пред своју смрт. С обзиром на начин на који је прадеда напустио Русију није баш било прилике да са собом понесе много више од основних личних ствари. Оно што бих поменуо, а што је њему било вема важно, била је икона његовог свеца заштитника и свето писмо на руском језику које је донео са собом, а од којих се није одвајао до краја свог живота. Са те две ствари је по сопственој жељи и сахрањен, каже Младен.
Овај младић истиче да му племићко порекло током живота није ни помогло, ни одмогло, али је свакако било тема занимљив прича, јер су многи желели да чују како се то живело некад у великој, царској Русији. Интересовање и истраживање у смеру породичне историје код њега се јавило тек након средње школе.
Највише занимљивих ствари сазнао сам од бакине најстарије сестре и најдраже тетке моје маме. Она је умела да прича тако, да нас је стварима и дешавањима из породичне историје небројано пута држла будним до касно у ноћ. Моја бака је такође непресушни извор информација па је увек је занимљиво разговарати са њом и слушати прице како из њеног детињства такои оне које је она у свом детињству слушала од својих родитеља. Када се у друштву у коме сам поведе прича у том смеру и помене моје порекло, људи углавном показују интересовање и занимају се за детаље. Разговор се обично завршава шалама на мој рачун и питањима на који начин да ме надаље ословљавају па се сви добро забављамо, каже Младен.
За крај додаје да му је жао што у Србији не постоји ниједно удружење које негује старе, руске племићке везе.
На жалост код нас у земљи не постоји, а знам да постоје породице које су дирекни потомци руског племства које се овде настанило након револуције. Највећи део одбегле аристократије отишао је пут Америке, па тамо постоји и удружење руског племства које се бави првенствено хуманитарним радом и учествује у најразличитијим пројектима, те на тај начин даје свој допринос друштву. Заиста би било лепо када би и код нас постојало нешто слично јер временом у модерном добу губимо контакт са историјом и традицијом, како Србије тако и свих оних који су у њој пронашли дом, поручује Младен.
РИНА
