- Не постоји у Србији, али постоји у Украјини, и тамо ћемо да идемо, кажу новинар Мирослав и професорка Јована М, који годинама муче муку са стерилитетом, јер Јована има тромбофилију, због које не може да изнесе трудноћу.
Они су се одлучили за једну од чувенијих агенција која је посредник између такозваних „намењених родитеља“ и једне од 50 клиника за репродукцију у Украјини, првој земљи у свету у којој је законом дозвољено сурогатство, и то још давне 2009. године. Тамо се, до рата, за такозване намењене родитеље рађало скоро 2.000 малишана. Мирослав и Јована продали су родитељски стан да би скупили новац, али их је у намери омео рат. Не могу више да чекају, па сад за бебу стављају главу у торбу. Вреди, кажу.
Агенција има, наравно, више од клиника, а овај уносан посао, у коме, кажу, сви добијају, озбиљно је угрожен због крвавог сукоба који траје већ 640 дана. Долазак парова из иностранства, с којима се склапају уговори, веома је отежан, а Украјинке које су “родиље” не смеју да напусте територију, јер ће само дете рођено на матичном тлу моћи да предају “намењеним родитељима” по важећим украјинским законима.
Према Закону о сурогат мајчинству, сурогат мајка има право да, уместо свог, упише имена “намењених родитеља” и они с тим папирима могу да се врате у домовину и дете унесу у Матичну књигу рођених. Ова процедура кошта између 40.000 и 55.000 евра, а разлика је у гаранцији. Другим речима, виша цена гарантује пару да ће нека од сурогат мајки изнети трудноћу, јер ако прва не успе, тражи се друга. Агенција, сурогат мајка и клиника у којој се ради биолошки потпомогнута оплодња потписују уговор и деле новац. Да би се спречиле злоупотребе, сурогат мајка мора имати биолошку децу, а пролази и обуку, попут хранитеља.
Целокупни трошкови много су већи: у њих треба укалкулисати и путовање на консултације и прегледе, па прописивање терапије, онда долази аспирација ембриона, и ако све буде како треба, поновни одлазак у Украјину по бебу, што може потрајати и месец дана, колико је потребно да се скупе папири. По рођењу детета добија се Сертификат о рођењу детета, а потом од наше амбасаде и путни лист за бебу, а остатак је лак, кад се једном беба и њени нови мама и тата врате у Србију.
Зашто то нису урадили у Србији? Зато што од 2006. године чекамо на Грађански законик: мање-више зна се како ће изгледати чланови овог акта који ће омогућити сурогатство, изабрани су чак и називи – родиља и наменски родитељи – само закона нема. У међувремену, кажу правници, једноставно је немогуће извести сличну акцију у Србији, јер члан 42. Породичног закона дословце каже да је “мајка детета жена која га је родила”. И тачка.
Када се узме у обзир да је однос између мушког и женског стерилитета отприлике 50:50, да се једна од 5.000 жена рађа без материце, да су многе жене изгубиле репродуктивне органе због карцинома, да су многи мушкарци изгубили плодност због све чешћег рака тестиса, јасно је да ће даљи кораци ка пронаталитетној политици бити један од примарних задатака будуће Владе. Неки помаци већ су начињени дозвољавањем донације сперматозоида и јајних ћелија и померањем старосне границе за жене у поступку бесплатне БМПО на 45 година, али то очигледно није довољно.
У међувремену, Мирослав и Јована полако се спремају за пут, сваког дана пратећи вести са фронта. Јер, њихова будућа беба мораће да проведе девет месеци у мајчином стомаку у Украјини.
А шта ћемо са сајтом? Ништа, угашен је, пошто су власници очито схватили да је оглашавање радњи које су у нашој земљи нелегалне – кажњив посао. Зато ће парови и жене које желе да улете у “рент-а-стомак” акцију, информације морати да потраже на украјинским сајтовима. Превод сад бар није тешко извести.
Ивана Радоичић
