Фрајла је једна од најлепших и посебно бираних речи за жену, младу или мање младу, а коришћена и употребљавана у такозвано доба грађанског друштва код нас. У периоду док смо чекали комунизам и били у социјализму тај израз је, као и многи други, замењен речју другарица. Не знам да ли је званично било забрањено некоме се обраћати с фрајла Марија или Мирјана, али се тако нешто заиста ретко могло чути. Баш као и сад, када не постоје никакве препреке да се владаш тако фино. Једноставно, генерације које су познавале праве фрајле су нестале, њиховим наследницима реч фрајла није остала ни у ушима ни у речнику, али то не значи да нема и – фрајли.
Реч фрајла, као и реч фрајлица, позајмили смо из немачког језика, где се за удату жену каже фрау (Марија, Карла или Габријела као у „Поп Ћири и поп Спири”), а за девојку, неудату младу жену - фројлајн. На српском би, дакле, то биле госпође, госпоје, односно госпођице, госпојице, цурице. Но, нисмо само ми украли фрајле и фрајлице из немачког, разумеју те речи и сви други на овим просторима, с тим што Словаци још дугачије тепају па кажу – фрајерочка, док Мађари имају своје преводе па кажу кишлањ за младу девојку или кишасоњ, а за удату само асоњ. Код Шпанаца би фрајла била дона, код Италијана сињора (сигнора), код Енглеза је мис и мисис, мада Американци сада користе и израз миси за даму за коју нису сигурни да ли је (тренутно) удата. Ми такве женске персоне нежно зовемо – распуштенице.
Праве фрајле су увек биле поштоване и цењене јер се подразумевало да се тако и понашају, облаче, опходе с другима. Као што приличи да се владају госпођице и госпође. Добро, било је и има и спиновања ове речи на другу страну медаље па се говорило за уседелице да су старе фрајле или маторе фрајле, а неки ловци су тако чак и звали своје омиљене кере птичарке.
Популарни музички састав „Фрајле” је баш добро изабрао име или прилагодио имиџ имену. Што би рекли Стари Латини Nomen est omen, па су „Фрајле” праве фрајле, дакле нешто посебно, незаобилазно, допадљиво, блештаво и сјајно, али и помало тајанствено, обећавајуће али ипак на дистанци. Таквој да сваку реченицу мораш да почнеш с „Извини, фрајлице та и та”. Стицајем околности, једна од „Фрајли” мени је далека далека рођака, што она, наравно, не зна, а надам се да јој неће сметати у каријери. То је Наташа Михајловић, изданак чувене породице Михајловић из Сремске Каменице, чији се прадеда оженио сестром моје бабе па сам тако ја имао срећу да идем два пута у бербу грожђа на Парагово у њихове родне и непрегледне винограде, а што је још важније, тај деда Пера и његов син Баде држали су чувену кафану „Рипарија”, звану тако по једној врсти vitis vinifere, винове лозе, најважније вињаге на свету. Дакле, Наташа је племенити изданак, такорећи.
Кад смо код Срема, сви знају ону строфу бећарца „Неко воле фрајлицу, неко воле фрајлу, а ја волем Сремицу, дебелу па малу”. После иде оно о бурету и рогозу, жустро и весело. Сремачки, како и треба.
Нису само лепе жене и девојке зване фрајлама. То је име и једног цвета, све ређег, а некада јако раширеног код нас. Наравно, зове се ноћна фрајла или мирисавка. Није гиздава дању, али кад зађе сунце, долази њено доба дана, пардон ноћи, као што јој само име каже. На старогрчком хесперис значи вече па би превод био некако као „мајка вечери”. Баш тако је и зову на енглеском, али кажу и да је то љубичица из Дамаска. Иначе је из фамилије мустарда, сенфова. Сејана је некад готово испред сваке куће, у малим лејама, па би свако ко увече прође од крајем маја до јула, кад га омами фини и слаткаст мирис, могао замислити удавачу која је пролетос сејала то ситно семе а сад спава слатким сном. Ту тако близу, одмах иза прозора и фиранги. Сама, како се о фрајлицама обично мисли.
Павле Малешев
