а од пољопривредних рестлова. Рецимо, дељаће дрво па га пресовати у огрев. Што ће бити здраво згодно за ложење - скоро као шапурике. Не кажем да нисам још давно чак и купио који yак дрвених брикета, те био задовољан јер се ложи чисто и лако, али и даље мислим да су шапурике баш по мери сваког шпорета и – ложача. Не мораш их цепати и тестерити, баш пасују у ложиште, лаке су у руци, чисте, а греју сасвим добро и не прете да ће шамот попуцати, као од јачег угља, рецимо.
Није потребно никоме дуго тумачити вредност шапурика па је баш зато несхватљиво зашто је овај једноставан дар природе, односно кукуруза, малтене протеран са нашег села. Јесенас сам изгубио два дана да преко другара у Бегечу нађем четири-пет шапурика. Проблем сам решио тек набавком неколико клипова.
После је било лако, окрунио сам их, зрно скувао за шаранску храну, а шапурике изломио ради демонстрације добијања три парчета једним потезом. Шапурике се у Војводини још зову и шапурине (Бачка), чокањиче и чокањи (северни Банат), чутке (на мађарском), а у јужном Банату се чује и да је то тулуз, негде још и окомак, чоков, чука, шпурак, шуљак… “
Права” шапурика је остатак окруњеног кукурузног клипа, али и онај нејестиви део воћа (јабуке, крушке…) са семеном, петељка грозда без пуцади и други остаци за бацање. Шапурика је дуга колико и клип, код најроднијих сорти готово 30 центиметара, обично је црвенкасто-браон боје, али и бела код кукуруза чије се зрело зрно кува зими за ужину.
Најлепше су шапурике после ручног круњења (што је сада врло ретко) јер машине одеру фине длачице у које је било углављено зрно, а оне, пак, најлакше приме ватру, брзо се разгобе чак и у хладном ложишту. Шапурике су најбоље огрев за шпорете, нарочито ако се кува неко фино јело, јер је лако дозирати ватру. Наравно, коришћене су за ложење и чувених паорских па и пекарских пећки, а посебно су захвалне ако је на њима остало по које зрно кукуруза.
Онда је ватра јача, моћнија, због уља у клицама ове драгоцене биљке. Могу да се ложе и сами клипови, али се то избегава, важнији су као сточна храна, могу да оштете пећи и шпорете, а није лоше ни када се млади уче да је то нечасна работа, грех према стоци и људима. Шапурика има највише када се кукуруз круни навелико, рецимо, баш у рано пролеће када би требало да има и најбољи цену. Зрно се продаје или крупи, а шапурике чувају у шупама, на таванцима, а некада су и слагане у праве пластове, округласте брегове, са зидовима около, па покриване церадама или покровцима и – ложене по потреби.
Могу да буду и сировине у индустрији, да се од њих праве даске и плоче, а шездесетих година је у Новом Саду чак била изграђена и импозантна фабрика у којој је требало да се од шапурика добија, наводно веома скупа, хемијска супстанца звана “фурфурол”. Технологија је била италијанска, али фурфурол није потекао. Текла је дуга афера окончана суђењем. Фабрика је срушена, али је остао жал што наше шапурике нису аванзовале у ту важну индустријску сировину.
Још до средине пошлог века домаћице су користиле тучане пегле пуњене жеравицом шапурика за глачање најфинијих, а уштирканих, кошуља, сукања и другог чистог веша. Жар се премештао из шопрета машицама а после пет-шест минута рада се разгоревао махањем пеглом са испруженом руком, да би пут ветра био што дужи.
Шапурике су као грејна тела старих пегли водиле дуго битку са тучаним уметком званим штогл. Та дебела, такође тучана мала лађа, грејана је на плотни или у рерни, па се (опет машицама) некако убацивала у унутрашњост пегле. Био је то пипав посао, а штогл је могао да буде и незгодно оружје што сведочи и чувена сага о поповима Ћири и Спири, где се као могући “учесник”, спомиње и ово гвожђе тешко понекад и два килограма.
Сада шапурика готово да нема јер их савремени комбајни изломе и разбацају по њиви током бербе, мада “се чине покушаји” да се овај драговени нузпроизвод сачува и – користи.
Павле Малешев
