Обимна администрација, нестручно запошљавање, непоштовање посебног колективног уговора, изостанак социјалног дијалога, неисплаћени путни трошкови, јубиларне награде, социјална помоћ, судски спорови због неисплаћених топлих оброка, регреса и накнада за рад по ИОП-у, само су неки од нагомиланих проблема који притискају запослене у просвети, рекао је потпредседник УСПР Војводине Јоца Копчић, додавши да кад год помисле да су дотакли дно, нешто их демантује.
„Унија је све време указивала на проблеме, али и нудила решења”, напоменуо је Копчић. „Министарство просвете је углавном остајало немо, сматрајући нас супарничком страном, а не партнерима.”
Како каже саговорник, акценат стављају на своје изузетно ниске зараде.
„Поражавајућа је чињеница да је просечна плата у Србији 75.000 динара, а у просвети око 69.000. Ове календарске године добили смо повећање од седам посто, али је га је инфлација појела. Желимо да ребалансом буyета надокнадимо тај минус, па тражимо корекцију зараде од 20 посто. Посебним колективним уговором дато нам је право на Светосавску награду, али нам ниједном није исплаћена, па је дуг порастао на 60.000 динара. Овога пролећа смо добили ’помоћ’ од 10.000 динара. Нама помоћ не треба, треба само да нам врате оно што дугују, а то је у овом случају 50.000 динара. Наш следећи захтев је квалитетан социјални дијалог у решавању проблема и административних обавеза, а потом смањење броја ученика у одељењу на 24, како би се повећао квалитет наставе, а самим тим и број одељења, чиме бисмо решили горући проблем: технолошке вишкове и колеге са смањеном нормом”, напомиње.
Према речима председника УСПРВ Звонимира Јовића, током социјалног дијалога са ресорним министарством и владом протеже се исти изговор.
„Када почнемо да причамо, увек кажу: за просвету нема пара, много вас је”, објашњава Јовић. „Треба схватити да просвета није потрошња, она је инвестиција у будућност ове земље. Својевремено је премијерка изјавила како треба да нађемо још један посао, а после то покушала да исправи. Извините, али нисмо се школовали да радимо два-три посла како бисмо преживели. Моја супруга, рецимо, има преко 20 година радног стажа у школи, а како није одељењски старешина, њена месечна плата је максимум 73.000 динара, што је још увек испод просека. Године 2015, када смо излазили из штрајка, тадашњи премијер, а данашњи председник државе, рекао је да ће просвета у том погледу бити приоритет. Испунио једном и никад више. Знам да људи масовно одлазе из здравства, али не можемо доћи у ситуацију да медицинска сестра има већа месечна примања од наставника. Треба да кренемо од праведних платних разреда.”
Образовању у Србији обећан је раст зараде од 12,5 посто 2023. године, али то не задовољава УСПРС, па ни остале синдикате, који траже и више од 20 процената, објашњава Јовић.
„Да не буде забуне, ми смо тражили минимум 20 посто како бисмо кренули од нечег. Три пута по 20 процената ванредног повећања довело би нас до жељеног нивоа. А тих 12,5 посто, које су најавили од јануара, опет су мала превара државе, будући да се буyет доноси у новембру, а примењује од децембра, док они то чине од јануара, а исплаћују у фебруару, што је некоректно”, објаснио је Јовић.
С. Милачић
