Широка лепеза понуда у 21. веку прелепа је за неког ко је слободан, али веома стресна за оног ко је васпитан да иде само у једном смеру, додаје саговорница.
Неки ђаци су можда у погрешној школи, објашњава Голићева, док други немају капацитета за задатке које су добили, па се праве да нису амбициозни, јер боље звучи „ја нећу” него „не могу”.
– Много пута сам видела да се такви у спортском клубу проглашавају превише амбициознима, толико да угрожавају своје здравље – каже. – Због тога су етикете типа „ти си ленчуга” врло опасне. Деца у развоју још не знају ко су, да ли су лепи, паметни, забавни, већ слушају околину. Уколико некоме мантрате да није амбициозан, он ће у то поверовати и томе ће се препустити. С друге стране, има деце коју не интересују ни школа, ни спорт, ни уметност. У том случају погледајте, рецимо, како се понашају на некој радионици, јер можда воле да стварају рукама. Можда нису будући академски грађани, али су врхунски менаџери: добро се сналазе у друштву, имају много пријатеља, познају цео град, лако прилазе непознатим особама, што је у данашње време препознато као најисплативији потенцијал. Родитељи их форсирају да имају све петице, закључавају у собу да уче, кажњавају, а оно што им треба јесте изоштравање социјалних односа јер ће то бити њихово будуће занимање.
– Однос између родитеља и деце ставила бих на прво место, али то не значи да само ја угађам теби, него вежбамо да лепо разговарамо, да се међусобно не вређамо, да имамо право да кажемо своје мишљење и да учимо аргументовано да га образлажемо, да бирамо циљеве – истиче Голићева. – Једна од битних ствари је учити тинејџере да раздвајају битно од небитног: не улазити у расправу због нераспремљеног кревета, већ је чувати за сат времена дужи излазак, јер ће то бити фантастично умеће за живот. Звучи једноставно, а у пракси је можда и највећи проблем, јер ни одрасли то не умеју.
Уколико не препознајемо амбицију ни на ком пољу, битно је да одемо по савет код стручњака, који ће урадити професионалну оријентацију или неку врсту тестирања и дати нам смернице за шта дете има дара, што фантастично ради, рецимо, Национална служба за запошљавање, предлаже Голићева.
– Родитељ никад не би требало да подржи варање система, али некад може да објасни последице, а да пусти дете да само схвати како то није то – каже Снежана Голић. – Уместо да седимо и читамо лектиру детету, што се често чини, боље је рећи: да сам на твом месту, ширио бих вокабулар како бих могао да седим са било киме у друштву и разумем о чему прича. Просечан тинејџер ће показати бунт према одређеним делима јер му је то у природи, а наше је да покушамо да га мотивишемо, ако већ није успела школа. Наука предвиђа да сазревамо тек са 25-26 година, дакле, након факултета. То што су нам родитељи дали остаје у нама, али ћемо можда прескочити једну генерацију и амбиције исказати касније.
– Е, ту се сударамо са сујетом родитеља који су „имали” гимназијалца и пре трудноће, јер како им објаснити да то није одустајање? Потребно је да се запитају да ли за све троје своје деце имају исте циљеве. Ако је тако, значи да своју децу уопште не познају, нити она познају себе, поготово ако беспоговорно испуњавају све захтеве. Савет број један је вратити се на наше жеље кад су била мала, пре свега, на срећу да пронађу себе и способност да се позиционирају у браку, друштву, фирми, на социјално прихватљив начин. Битно је и дати такав пример, јер родитељ који нема самопоуздања и не бори се за своје циљеве, тешко ће одгајити дете које ће имати шансу да буде лидер – напомиње саговорница.
С. Милачић
