Гаирднер награда означила је трећи пут у четири године да су иста тројица научника – Yоел Хабернер из Машаћусеттс Генерал Хоспитал (МГХ), Данијел Друкер с Универзитета у Торонту и Yенс Јул Холст са Универзитета у Копенхагену - награђени за рад који је почео 1970-их и 1980-их година на глукагону сличним пептидима, што је довело до развоја савремених лекова за дијабетес. Ово истраживање идентификовало је глукагону слични пептид-1 (ГЛП-1) као хормон који се производи у цревном ткиву и изазива ослобађање инсулина у панкреасу. Лекови који опонашају ГЛП-1, названи ГЛП-1 агонисти, касније су постали велики хитови, доносећи милијарде долара и трансформишући третман дијабетеса и гојазности, али и лечења инсулин-зависног стерилитета. И не само то, већ су ови лекови почели да се користе и у лечењу гојазности, јер се показало да се њиховом употребом заиста смањује телесна маса, а тиме и спречавају све њене последице: пре свега дијабетес и кардиоваскуларни проблеми, да споменемо најважније.
И док фармацеутске компаније зарађују милијарде, а спекулише се да ће тројица научника бити сигурни добитници Нобелове награде, једно име у потпуности је изостављено. То је др Светлана Мојсов, професорка Универзитета Рокфелер, која је била део МГХ 1980-их година и објавила кључне ране радове о ГЛП-1. Касније је морала да води борбу да буде додата на кључне патенте, јер су је првобитно изоставили као суинвентора. У томе јесте делимично успела, али то подизање прашине испод научног тепиха коштало ју је даљих признања, те се за свако практично морала борити на суду.
У чему је квака? Па, једноставно, у тренутку објављивања коначних радова она већ није била на МГХ, већ се вратила на Универзитет Рокфелер. Далеко од очију, далеко од срца, а притом је и женско, и то још у лошем браку, а све зачињено борбом за признавање патената које је подносила управо са бившим мужем. Права српска прича, пренета на америчко тло. Њен случај заправо поставља озбиљна питања о стању у науци, о борби за интерес и славу, а тиме и новац, о томе како се људима краду идеје, нуде заједнички пројекти, из којих се постепено истискују. У случају др Светлане Мојсов јесу се подигли неки научни гласови, али их је било премало.
– Сматрам да је питање интегритета да људи проговоре - испричала је др Мојсов, која сада има седамдесетак година, за чувени научни часопис “Science”.
Светлана Мојсов је дошла на докторске студије на Универзитет Рокефелер 1972. године из Београда, где је стекла диплому на Хемијском факултету. Одмах је постала део тима лабораторије Бруса Мерифилда, познатог хемичара који је касније добио Нобелову награду за ефикасан метод синтетисања пептида. У Мерифилдовој лабораторији фокусирала се на глукагон, хормон који лучи панкреас и делује као регулатор инсулина. Док инсулин снижава ниво глукозе у крви, глукагон га подиже, а научници су сматрали да сузбијање глукагона може помоћи у лечењу дијабетеса типа 2. Тестирање те идеје захтевало је стабилно снабдевање глукагоном, и други су се борили да га синтетишу, користећи метод који је Мерифилд први развио.
- Људи су говорили да то није могуће – присетио се хемичар Џорy Барани, који је такође био део Мерифилдове лабораторија а сада је на Универзитету Минесота. -Светлана је успела.
Током докторских студија, Мојсов је упознала будућег мужа, имунолога Мишела Нусенцвига, који је тада похађао докторски програм на Универзитету Рокфелер. Раних 1980-их, он је добио понуду за рад у МГХ, док је Светлана регрутована да се придружи ендокринолошком истраживачком тиму под вођством конзилијума који је укључивао и компанију ГлаџоСмитхКлине, која је желела да искористи новооткривени хормон, ГЛП-1, као лек за дијабетес. У тим временима МГХ је био центар за транслациона истраживања у ендокринологији, а др Мојсов је ушла у групу са горепоменутим Yоелом Хабенером, тада младим асистентом. Она је открила да се хормон производи у специфичним ћелијама танког црева и да стимулише ослобађање инсулина из панкреаса.
– Светлана је открила састав ГЛП-1 и начин на који се производи – потврдио је и сам др Хабенер.
Хабенер и Мојсов су објавили кључни рад о ГЛП-1 1987. године у Процеедингс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес, а компанија ГлаџоСмитхКлине је касније развила први ГЛП-1 агонист, Еџенатиде, као терапију за дијабетес. Након тога су уследили други ГЛП-1 агонисти као што су лираглутид (Вицтоза) и семаглутид (Оземпиц), који су постали широко распрострањени и профитабилни. Развој и продаја тих лекова вредели су милијарде долара и донели награде и признања Хабенеру, Друкеру, и Холсту - али не и Светлани.
Радила је др Светлана Мојсов на идентификацији глукагон-сличног пептида-1 (ГЛП-1), хормона који се производи у цревима и који покреће ослобађање инсулина. Да би утврдила да ли је одређени фрагмент ГЛП-1 инкретин, Мојсов је створила антитело на инкретин и развила начине за праћење његове присутности. Конкретно, идентификовала да је низ од 31 аминокиселине у ГЛП-1 инкретин. У сарадњи са Друкером и Хабенером, показала је да мали количине лабораторијски синтетизованог ГЛП-1 могу покренути лучење инсулина. Године 1992, група са МГХ је тестирала ГЛП-1 на људима. Потом је лекове који опонашају деловање ГЛП-1 развила компанија Ново Нордисц, као терапију за гојазност и дијабетес. Коначно, ГЛП-1 деривати које је синтетисала др Мојсов патентирани су као пептиди који могу покренути ослобађање инсулина, али са Хабенером као јединим творцем. Светлана Мојсов се борила да њено име буде укључено у патенте, и МГХ се на крају сложио да измени четири патента како би укључили и њено име.
Светлана Мојсов се касније преселила у Институт за ендокринологију, дијабетес и гојазност на Туфтс универзитету, где је била редовни професор од 2005. године. Током тог времена радила је на развоју терапије за дијабетес типа 2 засноване на ГЛП-1, али није имала успеха у привлачењу новца за истраживање. Зашто? Па, била је принуђена да води мукотрпан спор са Нусенцвигом. Њихов брак се распао 1999. године, а уследила је битка око поделе куће и два патента које су поднели заједно: један за синтезу глукагона и други за ГЛП-1. Она је покушала да докаже да је заслужила признање за свој допринос, тврдећи да је радила на синтези глукагона заједно са Баранијем, иако није наведена као коаутор на раду објављеном 1974. године. Такође је инсистирала да је помогла у синтези ГЛП-1.
Због спорова са бившим мужем изгубила је и време и доста новца. Нусенцвиг је умро 2010, али спор се наставио. На крају је др Мојсов успела да докаже да је заслужила део патената, укључујући деоницу глукагона. И 2013. суд је коначно пресудио у њену корист, додељујући јој око 700.000 долара. Истовремено је закључено да је др Мојсов имала “морално право” да буде призната као коаутор на радовима везаним за ГЛП-1 и наложено је да је додају као коаутора на релевантне публикације. Судија је закључио да су радови били “утемељени“ на њеним истраживањима.
- Једна је ствар да добијете нешто због чега сте се борили, а друга је да будете срећни због тога - рекла је Светлана. - Никада нисам била срећна због тога.
И тако, идејни творац лека који спасава милионе људи и слива милијарде у yепове великих фармацеутских компанија, седи и даље у ћошку, верујући да је макар донела срећу онима којима је чаробни лек за дијабетес типа 2 донео миран и дуговечан живот.
Ивана Радоичић
