Овом реченицом председник Србије јасно је показао на чијој је страни кад је у питању вечно осетљиво питање права на прекид трудноће, питање којим се ових дана бави цео свет, пошто је Врховни суд САД поништио пресуду којом је право на абортус пре 50 година легализовано у целој земљи. После ове одлуке више милиона Американки изгубило је право да само одлучује о свом телу и томе жели ли да задржи трудноћу. Да ствари буду јасније, то право озбиљно је ограничено у половини америчких држава, док друга половина и даље има либералније прописе, али је чињеница да је упућен озбиљан сигнал да друштво у целини иде уназад и удесно.
У Србији, Уставом је загарантован интегритет тела и живота, као и право на одлучивање о рађању деце. У члану 63 Устава пише да свако има право да одлучи о рађању деце, другим речима да одлучи о абортусу. Абортус је у Југославији дозвољен 1952, а гарантован је Уставом из 1974. године, што је нашу бившу земљу сврстало међу прве у свету које су ово право гарантовале највишим правним актом. Право на подношење захтева за прекид трудноће има свака трудна, пословно способна жена. Захтев се подноси одговарајућој здравственој установи (гинеколошко - акушерска одељења и клинике) са доказима да трудноћа није прешла 10 недеља и да прекид трудноће неће непосредно угрозити здравље жене. Гинеколог може да обави абортус или одбије захтев, а онда жену упућује на комисију за прекид трудноће. Уколико је трудноћа старија од 10 недеља, обавезно се саставља комисија која ће одлучити о томе да ли абортус треба да се обави. Комисија се образује у одговарајућој здравственој установи и чине је два лекара и социјални радник. Прекид трудноће која је старија од 10 недеља ће се дозволити ако постоје медицинске ндикације: постојање обољења које би могло озбиљно угрозити здравље и живот жене, етичке и правно-криминогене, затим трудноћа узрокована силовањем или обљубом над немоћном или малолетном особом, обљуба злоупотребом службеног положаја и инцест, индикације еугенике као што су биолошко-генетски фактори који оштећују плод, обољење мајке у првом тромесечју трудноће од рубеоле, употреба тетрациклина, неподударност крвних група, као и социјалне - лоше материјално стање, већи број деце, ванбрачна трудноћа.
Што се статистике тиче, подаци Светске здравствене организације сврставају нас у средину кад је у питању број намерних прекида трудноће по хиљади живорођене деце. Он је у Србији 221, а далеко испред нас су Русија (353), Румунија (359), Молдавија (364), Шведска, Велика Британија (272), Шпанија (239), Бугарска (380), Мађарска (327). Са само три абортуса на хиљаду живорођених, Пољска је на трагичном зачељу, а одмах испред ње је Хрватска са 67 намерних прекида трудноће на хиљаду живорођене деце. Потпуну забрану абортуса, чак и кад је плод озбиљно оштећен или живот мајке угрожен имају и Малта, Лихтенштајн, Монако и Андора, због чега медицински туризам цвета. У нашем окружењу, Хрватице су у највећем проблему због стриктних закона, па се на намерни прекид трудноће, углавном из медицинских разлога одлучи њих 63 на хиљаду живорођене деце. У Црној Гори тај број је 133, у Словенији 178, у Северној Македонији 195, у Албанији 171, док податке за Босну и Херцеговину немамо.
- Право сваке жене је да одлучује о свом здрављу и о томе да ли и када жели да роди. То је основно људско право. Да мушкарци рађају, онда би право на абортус сигурно било загарантовано уставима и законима у целом свету. Овде је реч о здрављу жена, не смемо да дозволимо да, као у Пољској, буде угрожен нечији живот. Нећу да прећутим када било ко вређа жене које се боре за људска права. Они који жене које се боре за људска права називају кравама које мучу, не заслужују ни да разговарају о тој теми, нити да буду део јавне политичке сцене - казала је потпредседница Владе и председница Координационог тела за родну равноправност, проф. др Зорана Михајловић.
Пољакиња Ањешка (37) имала је троје деце кад је остала трудна са близанцима. При крају првог тромесечја јавила се у болницу с јаким боловима и утврђено је да је срце једног фетуса престало да куца, али су лекари одбили да ураде киретажу због закона којим се забрањује намерни прекид трудноће. Због сепсе је стало и срце другог фетуса, али је киретажа урађена два дана касније. Ањешка је умрла од септичког шока три недеље касније. Закон и даље није промењен, а Пољакиње на прекид трудноће – оне које за то имају новца – иду најчешће у Немачку.
Превенција нежељене трудноће уско је повезана са коришћењем контрацепције, али и са сексуалним образовањем. А то нам мањка, и тога су младе генерације свесне.
- Не постоји ниједан закон у било ком крају света који ће заиста забранити абортус. Може само из легалног прећи у илегални, далеко опаснији по живот жене. Сумануто је уопште и помислити да ће се забраном постићи било шта – поручила је Татјана Мацура из Удружења „Маме су закон”, истичући да постоји велико интересовање за овај проблем јер је, према подацима истраживања удружења „Маме су закон” и „Путеви едукације”, више од 90 одсто испитаница од 13 до 19 година (у узорку од њих око 1.000) одговорило да сексуално образовање треба увести у школе. - Увођење сексуалног образовања у основне и средње школе може довести до тога да се број нежељених трудноћа смањи јер ће деца заиста учити и слушати о превенцији.
У 2018. Норвешка је забележила највећи проценат коришћења контрацепције код жена старих између 15 и 49 година, са више од 88 посто. Чешка и Финска имају такође високе проценте коришћења заштите код жена са 86,3 и 85,5 процената. Најмањи проценат заштите користи се у Црној Гори – мање од 25 посто. Треба рећи и то да нису обрађивани проценти заштите од нежељене трудноће коју користе мушкарци, као што је коришћење кондома и вазектомија, већ заштита коју користе жене, што су углавном хормонске таблете и пилула за „дан после”. У 2019. години 58,2 посто Европљанки користило је неки од метода заштите од нежељене трудноће.
Ивана Радоичић
