Истичу да је у овим тренуцима приоритет у здравственој заштити збрињавање повређених и пружање психолошке помоћи.
Трауматични догађаји изазивају физичке симптоме и емоционалне реакције особе, од којих су најчешће: неверица; осећај страха, шока, беса, туге, бриге, укочености, беспомоћности и фрустрације; појава паничних напада - не успоставља се социјална интеракција, особа се повлачи у себе; смањено интересовање за уобичајене активности; поновно проживљавање трауматичног догађаја кроз присећање -Избегавање непожељних мисли и осећања: промене у апетиту (појачан или ослабљен); потешкоће са спавањем (ноћно буђење и кошмари), концентрацијом и доношењем одлука; физичке реакције, као што су главобоља, болови у телу, стомачни проблеми и осип на кожи; погоршање хроничних здравствених проблема; овећана употреба дувана, алкохола и других супстанци
Без обзира на узраст детета, оно се може осећати узнемирено или имати друге јаке емоције после трауматичног догађаја коме је присуствовало, или о њему сазнало.
Нека деца реагују одмах, док друга могу показати измењен начин размишљања и понашања много касније, указује "Батут".
Препоруке
- Покрените разговор са особом. Уколико није спремна не инсистирати, већ показати заинтересованост за разговор када особа за то буде спремна.
- Питати особу како се осећа поводом трауматичног догађаја. - Допустити особи да изрази своја осећања и поставља питања. - Не минимизирајте проблем као да се ништа није догодило.
- Реците да се сви људи уплаше када се нађу у некој опасној ситуацији.
- Реците да су осећања као што су љутња, бес, беспомоћност, туга, страх, забринутост природни. - Реците особи да је уз вас сигурна.
- Особу која је доживела трауматично искуство не излагати медијском садржају о тој теми.
- Не очекивати да ће се особа која је доживела трауматично искуство брзо прилагодити новонасталој ситуацији, већ показати стрпљење.
- Трудите се да ви као подршка не показујете нервозу и несигурност.
Начин на који дете реагује и уобичајени знаци узнемирености могу да варирају у зависности од узраста, претходних искустава и начина на који се дете носи са стресом.
Деца реагују на понашање одраслих у свом окружењу. Када се родитељи и старатељи мирно и самоуверено суочавају са трауматичним догађајем, могу деци пружити најбољу подршку.
Потребно је да родитељи разговарају са децом о томе шта се дешава и охрабре их да причају о својим страховима и постављају питања, истиче „Батут”.
После трауматичног догађаја, важно је да деца осете да могу да поделе своја осећања и да родитељи разумеју њихове страхове и бриге.
Свака промена у понашању може бити знак да дете има проблем и да му је потребна подршка.
