Тако је макар изгледало путешествије Новосађанке Милице Мучибабић (24) коју је плес одвео на други крај Европе, премда није ни слутила да ће се једног дана тамо задесити. Годину дана по завршетку Средње балетске школе одлучила је да оде у Загреб на аудицију, која је била пријемни за студирање савременог балета на Универзитету у Ротердаму, где је било у исто време и јасно и неизвесно да ће јој Холандија бити следећа важна станица у каријери и животу. Миц по миц, тако је и дошла до стажирања у ријечком Народном казалишту и тренутног запослења у „Hessisches Staatstheater” у Висбадену.
– Чудим се одакле ми храбрости да са 19 година одем негде где немам никога, али бих то свакоме препоручила, јер доста утиче на сазревање – каже Милица. – Да сутра станем са плесом, не бих жалила ни тренутка, јер је све ово једно дивно искуство! Кући у сваком моменту можеш да се вратиш, родитељи те увек чекају... Када сам и отишла на ту аудиција која је прошла добро, рекли су да би волели да одем тамо, а ја сам им отворено рекла да нисам у финансијској могућности. Аплицирала сам за неке стипендије и добила сам једну од Холандије за ту прву годину, а која је намењена студентима ван Евопске уније. Рекла сам им да не могу себе да исфинансирам наредне три године, па сам добила поруку да раде на нечему и да ће ме обавестити, да бих касније добила мејл да су ми обезбедили стипендију за све четири године, вероватно преко разних фондова, будући да је факултет заиста на светском нивоу. Тада сам рекла мами да идем, иако сам знала да ћемо се свакако намучити, јер је у Холандији живот јако скуп, али снашли смо се и то је било феноменално искуство. Све је јако лепо организовано, стварно пазе на своје студенте. Добра ствар је што се понашају према нама као да смо у плесној компанији или позоришту, раде са нама одређени репертоар, имамо турнеје, презентују какав ће нам живот бити када изађемо из школе.
Могу ли они и да гарантују да ће те такав живот и дочекати по дипломирању?
- Не могу да гарантују, то зависи од појединца, али они дају највише опција. На пример, доста познатих компанија и позоришта у Европи дође код нас на факултет да раде аудиције за стажирање. Нама је четврта година кад нисмо у школи, али је рачунају као да јесмо јер се враћамо на испите, али смо читаве године негде на стажу. Имају доста контаката, школа је позната у Европи, па и кад немамо много искуства, када у радној биографији виде да смо из те школе и са ким смо радили, многа врата нам се отварају. У четвртој години сам отишла на стажирање у Народно казалиште у Ријеци, које није толико познато, али има феноменалан репертоар. Знала сам да се тамо нећу задржати, али сам знала да та имена морам имати у радној биографији ако желим негде даље да идем. Иначе, дипломирала сам сад у јулу.
Да ли ћеш уписати нешто даље?
- Могу да идем на мастер, али будући да је каријера плесача кратка и да моје тело већ осећа последице, то ми тренутно није у фокусу, већ да плешем докле могу.
Када си отишла на аудицију у Загреб, да ли си тада могла да замислиш да те чека оваква будућност, каријера, да ћеш се овако снаћи и успети да оствариш своје снове?
- Нисам могла да замислим јер нисам неко ко ишта планира. У животу ништа нисам планирала и стварно, можда звучи клише, али ја радим оно што осећам, што највише волим и у чему уживам. И како се која прилика понуди, ја пробам. Док ме нешто чини срећном, то ћу радити. Верујем да треба да имам више вере у себе, али немам претерана очекивања. Дефинитивно нисам могла ово да замислим, да ће да ми буде примаран посао који ће да ми пружи безбедност у овим годинама. И сад ми је то све више него довољно.
И сад кад си свесна да можеш штагод пожелиш, шта је оно што желиш даље?
- Нисам размишљала о томе. Реченица која ми је дошла у главу је да је сада све у реду и на свом месту. Нисам претерано размишљала шта даље јер је све ово свеже и нешто што сам можда негде прижељкивала, па се сад остварило. Али бих стварно волела да ме што дуже тело служи да могу да плешем. А и волела бих да, када дође време за то, завршим са плесом у добрим односима, да не будем огорчена, да се не претворим у неку џангризаву особу, што не верујем јер нисам таква. И волела бих да и даље останем у свету уметности, али можда у некој другој позицији у позоришти, како год, само да будем близу свега. Јер мени је овај живот магичан, узбудљив, динамичан, јако емотиван са свим својим позитивним и негативним стварима. Баш чини да се осећам живом.
Шта кажу родитељи, с обзиром на то да сте прошли заједно кроз цео процес?
- Мени је мама била највећа подршка у свему. Јако сам јој захвалана, на њеној снази, зато што она све ово тешко разуме али ме ипак у свему подржава. Мама је из науке, она је једна веома рационална особа... Али кад види резултате и то колико сам ја срећна, што је њој најважније од свега, увек ме подржава и гура. Свесна је да не зна где све путеви могу да ме одведу, како могу да се снађем у свему овоме, али има апсолутно поверење у мене.
Како уоште изгледа тај живот плесача, као студента, али и по завршетку? Доживљавам те као малу фигурицу балерине која се врти по карти Европе...
- Тако некако. Живот је јако узбудљив, динамичан, емотиван. Мени је најдраже од свега то што упознајем толико различитих људи, култура и што кроз савремени плес много више ствари на сцени могу да се проживе и доживе него можда у класичном балету. То је оно што ми је можда најдраже јер кроз разне улоге, чак и оне апстрактне, мислим да сам све емоције проживела, да сам била најсрећнија, најтужнија, имала разна осећања која у животу нисам проживела, а која сам морала да нађем у себи и да замислим да то јесам. Иначе, плеше се већи део дана, често сам у боловима, али све се то исплати на крају.
Леа Радловачки
