Њих изучавају орнитолози из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије (www.pticesrbije.rs), међу којима је и Новосађанин Дамир Трновац (30) који је тим послом почео да се бави сасвим случајно.
- Ја сам увек волео природу, али сам се бавио сисарима, а птице ме никад нису занимале. Да, то је јако занимљиво... Али, кренуо сам с другарима да радим ту и тамо неке акције, и онда сам схватио да је то Друштво једино које заправо нешто ради и ради како треба, тако да смо наставили сарадњу. Од 2010. сарађујем с њима, прво као волонтер, а запослили су ме кад је кренула пандемија.
Шта је толико посебно у вези са птицама да су те „отеле“ од сисара?
- У суштини, лепо су истражене, а и ту је баш фина екипа људи и они су главни кривац што сам дошао. Али, птице имају ту неку драж коју сисари немају, можеш да их видиш свуда и стално, да их чујеш, а сисари су мало тежи за рад.
Имаш ли неку птицу која ти је најдража, најлепша од свих?
- Имам три! Али не знам за коју да се одлучим...
Кажи нам све...
- Рецимо, вивак. То је врста птице која живи на мочварним стаништима, сад ћу ти показати слику па ћеш видети зашто ми је лепа...
Гарант је нека шарена...
- Јесте. Ево, ово је вивак, јако луда птица. Има ћубицу и перје јој се пресијава... Чује се као аркада, јако је занимљиво. Имаш их у свим атарима, мање-више... Њима баш треба мочварна ливада, где плави... Рецимо, у Ковиљско-петроварадинском риту је има колико хоћеш. Занимљиво је то што лете као лептири. Блесави су јако.
Јесу ли заштићена врста?
- Јесу. Друга најдража птица ми је модроврана, она је критично угрожена и заштићена, а трећа је пчеларица. Њу ћеш јако заволети...
Где има пчеларица код нас?
- Где год имаш неко песковито земљиште. Фора са овим птицама је што су све селице и јако су угрожене јер их лове при селидби. Кад на бандерама видиш кућице за птице, рецимо кад идеш из Новог Сада ка Зрењанину, па тамо код Арадца, оне су постављене за њих како би се гнездиле. Ту где су слатине и ливаде, њих има.
Како, у ствари, изгледа твој посао кад си на терену? Легнеш на траву, узмеш дурбин и посматраш?
- Некад морамо да идемо ујутру у пет, седам, зависи где идемо и шта радимо. Кад је лето, идемо што раније како бисмо могли да дишемо на терену. Попакујемо сву опрему, моје очи су двоглед, фотоапарат је обавезан јер њиме документујемо.
Ви бележите птице, пратите куда се крећу...?
- Ми имамо неколико пројеката и по њима радимо на терену, а зависи да ли су они у вези са страдањима птица, мониторингом, ревитализацијом станишта и слично, по томе бележимо неке ствари. У суштини, ми бележимо све што видимо и чујемо. Прелети нас 20 врабаца, ми их упишемо. Постоје ту и неки кодови, како се они понашају, да ли певају територијално, да ли хране младунце, праве гнезда и слично. Е сад, имаш онај други, мање занимљив део, кад седиш у канцеларији и обрађујеш податке, водиш евиденцију позива, људи те зову јер су нашли сову, врапца, повређену сеницу и тако даље... Али, у суштини, ми нисмо адреса за такве позиве, већ се треба обратити ветеринарској станици која се бави птицама или Заводу за заштиту природе, мада ни њих не треба затрпавати птицама које нису заштићене. Ми као Друштво нисмо ту да спашавамо птице на тај начин, и ту смо више саветодавни, јер законски свакако немамо право да узмемо птице.
Шта си све научио посматрајући птице? Не само о њима, већ генерално о животу, рецимо?
- Научио сам да је лепо боравити у природи, да будем стрпљивији, јер је изазов посматрати неке врсте, научио сам свашта о птицама, што је супер, будући да ме нису занимале. Рецимо, њихово присуство у неком станишту показује какво је оно и колико је здраво. А код нас је највећи проблем што имамо све мање станишта, јер се ливаде пале, трска се пали, преоравају се пашњаци, секу се шуме... Више немаш коридоре где би птице могле да бораве и да се крећу. Све се бетонира, па птице, приликом селидбе, мењају бетон за реку и онда се залете у путеве и гину. Једноставно, виде одсјај од пута па помисле да је река... Највећи проблеми су уништавање станишта, криволов и тровање. Ми смо највећи проблем и њима и нама...
До чега то све може да доведе?
- Доводимо до тога да изумиру врсте, себе ћемо затровати и упропастити тиме што уништавамо околину. Поприлично једноставно.
Видиш ли себе у том послу и даље?
- То је мој живот, то није посао. Просто је животни позив. У суштини, имам посао снова, иако је у вези са птицама, али је то је све што сам икада желео - да боравим у природи и да будем плаћен за то.
Леа Радловачки
